Pučko odijevanje u imotskoj krajini početkom 20. stoljeća

Pučko odijevanje u imotskoj krajini početkom 20. stoljeća: od seockog prema varoškom, od dinarskog prema mediteranskom prožimanju stilova

Autor: Josip Forijan

U  članku  se  opisuje  odijevanje  imotskoga  seljaštva  i  pojedinih  građanskih društvenih  slojeva  u  gradu  Imotskom  početkom  20.  stoljeća.  Analiziraju  se dinarska  obilježja  odjeće,  prati  se  razvoj  i  promjene  na  početku  20.  st. uvjetovane  gospodarskim  faktorima,  utjecajima  građanske  mode  i mediteranskoga  kulturnoga  kruga.  Navode  se  dokumentarni  izvori,  opisuju relevantne  etnografske  zbirke  i  rezultati  recentnih  istraživanja.  Opisuje  se proces  rekonstrukcije  nošnji  u  zagrebačkoj Posudionici  i  radionici  narodnih nošnji za KUU "Novae" iz Runovića i franjevačkog samostana u Imotskom. 

Ključne riječi: tradicijsko ruho/varoška nošnja/dinarska obil ježja/mediteranski utjecaj/građanski utjecaj/rekonstrukcija

Stil odijevanja hrvatskoga seljaštva početkom 20. stoljeća razlikovao se od načina odijevanja  ostalih  društvenih  slojeva  (Muraj  1998:109).  Brojna  tradicijska  obilježja, prepoznatljiva u kroju, materijalu  i načinu urešavanja,  zadržala  su  se  iz duboke  starine. Istodobno,  uočavamo  brojne  promjene,  koje  su  posljedica  utjecaja  različitih  europskih povijesnih kulturnih stilova te oponašanja onodobne mode građanskoga društvenog sloja.

Pučka  je odjeća u  Imotskoj  krajini počela nestajati  iz uporabe već početkom 20. stoljeća,  a  pred  Drugi  svjets

 ki  rat  sasvim  se  izobičajila.  O  njoj  je  ostalo  vrlo  malo materijalnih dokaza. Unatoč tomu u narodu je i danas živo sjećanje na odjeću kakvu su nosili  njihovi  preci.  Predmet  ovoga  članka  je  odijevanje  dvaju  imotskih  društvenih slojeva  na  prijelazu  iz  19.  u  20.  stoljeće  —  seljaštva,  koje  je  živjelo  u  ruralnim sredinama,  i bogatijih veleposjednika, koji  se  izdvajaju  iz seoske društvene zajednice  te zajedno s  trgovcima  i obrtnicima naseljavaju u gradu Imotskom. Za razliku od seljačke, njihova se odjeća u etnološkoj literaturi označava atributom varoška (Ivančić 2001:281). 
Pored  sličnosti  zbog  zajedničkoga  ishodišta,  među  ovim  odjevnim  stilovima  s vremenom  nastaju  brojne  razlike  u  odnosu  seljačkog  i  građanskog,  dinarskog  i mediteranskog.

Istraživanje  se  temelji  na  analizi  imotskoga  ruha  i  nakita  pohranjenog  u Etnografskom muzeju Split, riznici franjevačkog samostana u Imotskom, muzejskoj zbirci Narodnog sveučilišta  Imotski  te posljednjih primjeraka sačuvanih na  terenu u Lovreću, Runovićima  i Vinjanima Donjim.1 Potkrijepljeno  je podacima iz povijesnih dokumenata, književnih,  likovnih  i  etnografskih  djela  (Glibota  2001:15)2 te  dokumentarnim  i obiteljskim fotografijama.

1 Nošnje  se  čuvaju  u  etnografskoj  zbirci Osnovne  škole  S.  S. Kranjčevića  u Lovreću.  Posljednje  primjerke runovićkih  nošnji  prikupio  je  župnik  fra  Petar  Vrljičak  za Kulturnoumjetničku  udrugu  "Novae".  Nošnje prikuplja i obnovljeni Ogranak Seljačke sloge u Vinjanima Donjim.

2 U  istome članku autor kao najstariji pisani dokument u kojem se spominju dijelovi  imotske narodne nošnje navodi notarski spis iz godine 1788. Veća je vjerojatnost da nabrojeni miraz Makaranke Ruže Bartulović, koja se  udaje  u  selo  Studence,  pipada  odjevnom  inventaru makarskog primorja  negoli  tradicijskoj  odjeći  Imotske krajine.  U  istome  članku  autor  navodi  i  crtež  Nikole  Arsenovića  koji,  iako  je  tako  potpisan,  ne  prikazuje Imoćanku već ženu iz Ravnih kotara, Bukovice ili okolice Knina i Drniša.

Odijevanje seljačkog društvenog sloja

Već  su  i  prijašnji  etnografi  uočili  sličnost  imotske  s  nošnjama  ostalih  krajeva gorske  Hrvatske  (Dalmatinske  zagore,  Sinjske  i  Vrgoračke  krajine)  (Ujević  1995),  te susjedne Hercegovine s kojom  Imotska krajina graniči na  jugoistoku  (Bekijsko polje — Grude,  Posušje,  Gorica,  Drinovci)  (Tolić  1997).  Po  osnovnim  obilježjima  (kroju, materijalu  izrade,  načinu  urešavanja  i  nošenja)  nošnja  seljačkog  stanovništva  Imotske krajine,  osobito  u  starijem  sloju,  bila  je  dinarskoga  tipa.  Potvrđuju  to  najstariji poznati izvori .

Najstariji objavljeni likovni prikaz imotske nošnje datira u godinu 1832. Na crtežu nepoznatog autora pod nazivom Seljaci iz Imotskog (Bauers Leute von Imoschi)3 ženski i muški  lik  odjeveni  su  u  odjeću  prepoznatljiva  tradicijskoga  izgleda  i  kroja.  Žena  nosi bijelu dinarsku košulju,  tamnu suknju tipa carze i preko nje dugi crveni prsluk jačermu. Sprijeda  je  pripasala  vunenu  pregaču  na  kojoj  se  jasno  ističu  vodoravne  crvenobijele pruge. Visoka bijela okrugla kapa na glavi urešena  je kovanim nakitom. Oko vrata nosi nekoliko  redova  crvenih  koralja.  Obuvena  je  u  opanke.  Muškarac  je  odjeven  u  bijeli haljetak  dugih  rukava  i  hlače  koje  su  usko  pripijene  uz  noge  i  niže  koljena  podvezane uzicama. Glavu je pokrio crvenkapom omotavši je crvenim šalom. Također nosi opanke.
Sličnu  kompoziciju  nalazimo  na  Füllerovu  crtežu  stanovnika  okolice  Imotskoga (Bevo hner der Gegend vom Imoschi)4 objavljenom 1833. godine. Osim istovrsnih bijelih sprijeda razrezanih hlača i podvezica ispod koljena, na njoj jasno raspoznajemo nazuvke i opanke,  bijelu  košulju  s  uspravnim  ovratnikom  preko  koje muškarac  nosi  prsluk  tipa presomitače  i  tamniji  haljetak  s  rukavima.  Opasan  je  višeslojno —  donji  pojas  ostaje neraspoznatljiv, a gornji (u koji su zataknuti sablja i noževi) je sasvim sigurno kožni.glavi nosi crvenkapu s dugim resama oko koje je omotan bijeli šal. Kao i na prethodnom crtežu, ima pušku i lulu. slika1Na  koloriranim  Carrarinim  crtežima  Imoćanke  i  Imoćana5 objavljenim  1846. godine  prepoznajemo gotovo  istovrsnu  odjeću.  Žena  preko  duge  bijele  košulje,  vezene uzduž  rukava,  nosi  tipično  dinarski  dugi prsluk  jačermu  istaknutih  klinova. Urešena  je komadima  raznobojne  čohe  i  pletenim  vunenim  vrpcama.  Pregača  je  uska  vunena  s vodoravno položenim ukrasnim prugama. Preko oglavlja — visoke okrugle krute kapice nalik  toki, položena  je velika bijela dijagonalno presložena marama koja slobodno pada niz  leđa.  Nad  čelom  uočavamo  ukrasne  igle  s  visećim  kovanim  novčićima,  oko  vrata nizove crvenih koralja. Na nogama se  razaznaju bijele  čarape, urešeni nazuvci  i opanci. Muškarac  je  preko  košulje  obukao  crveni  preklopljeni  prsluk  urešen  zlatnim  nitima,  a preko  njega  istobojan  prsluk  s  našivenim  zlatnim  trakama,  metalnim  pločicama  i pucetima.  Kaputić  od  smeđeg  sukna  prebacio  je  preko  lijevoga  ramena.  Razrezi  na hlačama  podloženi  su  crvenom  čohom  i  opšiveni  pletenom  okruglom  vrpcom.  Oko crvenkape omotao je šareni šal. Opasan je mrežasto pletenim vunenim i kožnim pojasom za koji je zataknuto oružje.
 

3 National Bibliothek Wien, S. m. 12345.

4 Füller: Bevohner der Gegend von Imoschi, Gilhofer Ranhsburg Wien, Zara (Zadar), 1833.
5 Carrara, F: La Dalmazia descritta I, Zarra (Zadar), 1846.
 
Na  Hogelmullerovim  litografijama  Imotskog  i  okolice6 iz  1841.-1847.  i  1870. godine  pronalazimo  likove u  tradicijskoj  odjeći.  Jasno  raspoznajemo  kape  omotane šalovima na muškarcima,  a dinarske košulje, suknje  tipa  carze, prsluke  jačerme, kape i bijele  marame  na  ženskim  likovima.  Žene  na  Kubinoj  slici Dalmatinke  iz  okolice Imotskog  odjevene  su  u  bijele  košulje  i  tamne  duge  prsluke  jačerme,  te  obuvene u
pletene opanke. U Salvatorovu izdanju Das was verschwindet 7 iz 1905. godine jedna od ilustracija prikazuje dvojicu  seljaka  iz  okolice  Imotskoga.  Nose  tamne  hlače  i  prsluke  urešene crvenim  upredenim  vrpcama te  bijele  košulje  s  prevrnutim  ovratnicima.  Opasani  su kožnim pojasevima pripašajima. Glave su omotali crvenim šalovima.  Najsustavniji  prikaz  narodnog  života  u  Imotskoj  krajini  na  prijelazu  19.  u  20. stoljeće, pa  tako  i pučkog odijevanja, dao  je  fra Silvestar Kutleša u monografiji Život  i običaji  u  Runovićim,  jednoj župi  Imocke  krajine. 8 Građu  za  ovo  opsežno  etnografsko djelo,  napravljeno  prema  Radićevoj  Osnovi,  prikupljao  je  trinaest  godina  (od  1924.), ispitavši  ukupno 149  kazivača.  Iako  su  zapisi  najvećim  dijelom  nastali  za  vrijeme župnikovanja  u  Runovićima,  djelo  je  kompleksan  prikaz  tadašnje  pučke  kulture  cijele Imotske  krajine jer  je  dopunjeno  različitostima  karakterističnim  za  ostala  sela.  U poglavljima  "Odijelo  i  obuća",  "Nakit  i  češljanje",  te  mjestimično  unutar  drugih tematskih  cjelina,  autor opisuje narodnu odjeću do pred Drugi  svjetski  rat uspoređujući tadašnju suvremenu odjeću sa starijim slojevima i registrirajući brojne promjene. 
Prema Kutleši, u svim selima Imotske krajine nošnja je bila ista. Neznatne su bile razlike u odijevanju stanovnika brdskih i nizinskih pripoljskih sela. Razlike u odijevanju sela od sela predstavljale su lokalne specifičnosti.  Temeljno  žensko  ruho  bila  je  jednodijelna  duga  košulja  od  debelog  platna, postava.  Kroj  (klinovi,  uspravan  ovratnik,  široki otvoreni  rukavi),  raspored  uresa  (na ovratniku, poprsnici, uzduž i uz rub rukava), način urešavanja (različitim tehnikama veza brojenjem  niti)  te  kolorit  i  ornamentika (geometrizirani  stilizirani  cvjetovi  i  grane  u zagasitim tonovima domaće ili kupovne svile) imaju dinarske značajke. Zimi  se  preko  košulje  nosila  crna  suknena  haljina haljina9 dugih  rukava  koja  je sprijeda  cijelom  dužinom  bila  razrezana  i  kopčala  se  na  prsima  metalnim  kopčama ključima  i sponama. Na njoj nije bilo nikakva uresa. Aljine su se više nosile u brdskim nego u nizinskim selima.10
 
6 Högelmüller, J: Erinnerung an Dalmatien, Wien, 1841-1847.
7 Salvator, L: Das was verschwindet, Leipzig, 1905.
8 Knjigu je 1997. godine objavila Matica hrvatska Imotski pod naslovom Život i običaji u Imockoj krajini.
9 Tolić spominje nazive vešta, haljina i modrna (Tolić 1997).
10 Nekoliko aljina prikupio je runovićki župnik fra Petar Vrljičak.
 
slika2Tijelo se opasivalo kariranim pojasom pasom otkanim od zagasitocrvene vune ili svile  prošarane  bijelim,  ponekad  i  zlatnim  nitima  (širitom,  galunom).  Tkani  pasovi kopčali  su  se  ukrasnim  srebrnim  ili  pozlaćenim  kopčama  paptama.  Stare  fotografije pokazuju  da  su  se  papte  ponekad  pričvršćivale  posebnim  vunenim  uzicama preko tkanice. Žena je za pojasom nosila ogledalce i češalj. Na remenu terkiji ili žutom lančiću na lijevoj su strani visjela domaćinska obilježja — škarice, ključevi i britvica. Na desnoj strani visjela je krunica očinaši. 
Sprijeda se preko pojasa pripasivala uža vunena pregača pregljača, pregnjača. U središnjem gornjem dijelu bila  je malo nabrana  i učvršćena u ošvicu. Uz bočne  rubove bila  je optočena crnim usukanim vunenim nitima strukom, a uz donji rub kraćim resama izvučenim  od  osnovne  niti. Vezala  se  tvrdim  dugim  uzicama  kojima  se  pritezao  i  pâs. Starinske su pregače bile izrađene od deblje zagasite vunene pređe. Misne pregače, zbog tkanja  tankog  kao  pelena  poznate  pod  nazivom  pelenače  (Vranić  2001:18),  bile  su izrađene od tanke vunene pređe ili od doma uzgojene tamnocrvene svilene niti. Imale su utkane poprečne svjetlije pruge i bile su složene u uske uspravne nabore.  Preko  košulje ili  suknje  aljine  oblačio  se  dugi  crni  sukneni  prsluk  bez  rukava, jačerma,  čerma. Uz  rubove  je  bio  opšiven  crvenom  kupovnom  čohom, 11 po  šavovima crvenim  usukanim  vunenim  vrpcama  strukama,  a  na  prsima  i  proširenjima  klinovima urešen je kiticama od zlatne žežene srme.  Na  nogama  su  žene  nosile  do  koljena  dugačke  tvrde  vunene  čarape  čorape.  Po pletivu  su  bile  izvezene  kličane  (Granić  1991),  nakličkane  zagasitocrvenom  vunom  u vodoravnim  prugama.  Na  stopalo  su  se  avlačili  vuneni  nazuvci  terluci,  koji  su  na gornjoj  vidljivoj  strani  i  na  petama  bili  bogato  izvezeni  crvenom,  modrom,  plavom pamučnom i svilenom niti ili srmom, uokolo otvora opšiveni crvenom čohom, a ponekad i  kiticama  od  crvene  svile  brusa.  Nosili  su  se  i  buzavci,  napršnjaci,  koji  su  obuvali stopalo  do  sredine  tabana.  Starinska  ženska  i muška  obuća  bili  su  opanci  učinjeni  od goveđe  (za  mokro)  ili  svinjske  kože  (za  suho  vrijeme)  ukrašeni  prijepletom  od  ovčje opute. Opanci za svakodnevnu uporabu (nosni)  izrađivali su se u svakoj kući, a svečane (misne) izrađivali su seoski majstori opančari.12 
Djevojke  su  se  od  udatih  žena  razlikovale  po  oglavlju.  Djevojke  su  razdjeljak češljale  na  jednoj  strani  glave  i  kosu  splitale  oko  uzice  uplitnjaka  u  dvije  nejednake pletenice. Glavu su pokrivale plitkom kapom od čoje, crljenom kapicom. Na čelu i ispred ušiju  izvlačile su kraće čuperke kose, solupe, koju su kovrčale, koviljale. Udate su žene kosu dijelile sredinom glave  i splitale  je oko uplitnjaka u dvije pletenice koje su straga kružno  omatale  oko  glave.13 Platnenu  maramu,  kojom  su  udate  žene  okrivale  kosu vežući  je  straga,  Kutleša  naziva  jašmakom,  vežom.14 Bogato  su  urešene  vezivom istovrsnim  tehnikama,  materijalom,  bojama  i  sličnom  ornamentikom  kao  i  starinske ženske košulje.  Osim  koraljnih  nizova  tradicijski  ženski  odjevni  inventar  dopunjavao  je  kovani nakit. Djevojke  su na  crvenkape vješale novce dukate  i napulijune  ili  čeoni nakit pape pleten  od  srebrne  žice  i  urešen  srebrnim  novčićima  cvanjcikama,  pletama,  vijorinima  i talirima. Ovakav nakit poznat  je  iz rončanodobnih arheoloških nalaza  (Radauš Ribarić 1975). Djevojke  i  udate  žene  kitile  su  oglavlja  filigranskim  srebrnim  i  zlatnim  iglama špijodama,  špivadama. U  ušima  su  nosile  zlatne  naušnice  rećine.
 
11 Carrara opisuje brus od žute, crvene i zelene čoje (Cararra 1846).
12 Granić detaljno opisuje izradu obuće opanaka (Granić 1991).
13 Ujević spominje žensko oglavlje pod nazivom obluk, kovrljina (Ujević 1995). 
14 U zbirci nošnji splitskog Etnografskog muzeja pod istim je nazivom inventirano nekoliko takvih marama iz Imotske krajine (inv. brojevi V/5267, 5268, 5269, 5270).

 
Na  prsima  su  nosile perišane —  starinski  nakit  od  više  nizova metalnih  lančića  s  privjescima  od  srebrnog iskucanog lima. Ženska prsa pokrivali su veliki i mali đerdani od lanaca i srebrna novca. 
O  izgledu  starinske  muške  košulje  nema  sačuvanih  materijalnih  dokaza.  Iz Kutlešinih  je  zapisa  moguće  rekonstruirati  da  je  bila  dinarskoga  kroja,  izrađena  od debljega bijeloga platna postava, a po ovratniku, prsima i orukvicama navezena s granam i cvitovima. Pretpostavljamo da su vez i motivi bili slični uresu ženskih košulja. Zimi su muškarci  preko  košulje  oblačili  pletenu  vunenu  bijelu  vestu  guću,  koja  se  na  prsima dvostruko preklapala.
Modre  suknene  hlače  gaće  bile  su  uskih  nogavica  razrezanih  u  donjem  dijelu. Kopčale su se metalnim kopčama sponama  i ključima. Na bedrima  su  imale džepove, a sprijeda dva proreza promaje. Pritezale  su  se uzicom  svitnjakom  ili  remenom. Svečane šajićene gaće bile su izrađene od modre ili zelene čohe. Oko džepova, razreza promaja i
uzduž  nogavica  bile  su  ukrašene  crvenom  vunenom  usukanom  vrpcom  strukom  i umetnutom crvenom čohom.  Struk se opasivao različitim pojasevima. Kutleša spominje mrežasto pleteni pojas od  struke.15 U  zbirkama  Franjevačkog  samostana  Imotski  i  Etnografskog muzeja  Split pohranjeno je nekoliko različito kariranih pasova sličnih ženskima (ali kraćih i dvostruko širih) otkanih od  tamnocrvene vune  ili  svile. U Runovićima  je  sačuvan dio  četrdesetak centimetara širokog pojasa otkanog od  tanke crvene vune.16 Vjerojatno se za opasivanja presavijao  i  nekoliko  puta  omatao  oko  struka.  U  svečanim  prigodama  preko  pojasa stavljao  se  višeslojni  kožni  pripašaj  u  koji  se  zaticalo  oružje,  pribor  za  lulu  i  ostale potrepštine. Često je bio urešen metalnim zakovicama pulijama.17 Na košulju se oblačio otvoreni prsluk bez rukava, jačerma, gunjac. Bio je izrađen od skupocjene venecijanske modre  ili zelene čoje. Ukrašen  je usukanim svilenim nitima —  brusom  ili  gajtanom,  a  na  prsima  aplikacijama  zlatnih  niti —  granama  od  srme žežene, svilenim kiticama, resama te srebrnim filigranskim pucetima. Ilustracije  (Füller  1833)  pokazuju  da  su  muškarci  nekada  oblačili  dva  prsluka.
Donji  je  bio  kroja  presomitače  tj.  preklapao  se  na  prsima.  Bio  je  bogato  urešen  aplikacijama zlatnih niti. Gornji, krojen kao  ječerma, bio je od fine crvene venecijanske
čohe. Uz  rubove  je  bio  optočen  debljom  svilenom  niti  i  urešen  kiticama,  a  na  prsima zlatnim  pozamenterijskim  trakama  —  srmom  i  metalnim  pucetima.18 Najsvečaniji primjerci  imali  su  metalni nakit  toke,  kopče  puce  i  ploče,  što  potvrđuju  i  Kutlešini zapisi.19
 
15 Sjećaju ih se i današnji kazivači.
16 Pojas za folklorne nastupe rabi runovićki diplar Antiša Biočić.
17 Primjerak je sačuvan u muzejskoj zbirci Narodnog sveučilišta Imotski.
18 Reprezentativni primjerak čuva se u riznici franjevačkog samostana u Imotskom.
19 Ilustracije na str. 114, 117, 135 (Kutleša 1997).

 
Povrh svega oblačio se kaputić s rukavima, kumparan. Bio  je izrađen od smeđeg sukna,  rjeđe  od  crne  ili  tamnoplave  čohe. Uz  rubove  i  uokolo  džepova  bio  je  opšiven crvenom  čohom  i  crnom  usukanom  vunenom  niti  strukom.  Sprijeda  je  imao  kitice  od vrpci  gajtana  ili  svile  brusa  koje  su  služile  i  za  zakopčavanje.  Kumparan  se  nosio  i obješen o lijevo rame. 
Najimućniji seljaci, seoski glavari i hajdučki harambaše nosili su u najsvečanijim prigodama  (svadbe,  seoski  skupovi  derneci,  seoski  godovi,  Božić)  ogrtače,  crljene kabanice.  Bile  su  izrađene  od  crne  čohe  i  uz  prsni  otvor  podstavljene  dvadesetak centimetara  širokom  crvenom  čohom.  Spominju  je  Kutleša  i  Tolić,  a  prikazana  je  na Kirinovoj ilustraciji (Kirin 1986). 
Starinsko muško pokrivalo bila je kapa s crnim resama izađena od crvene čohe — crljena kapa. Oko nje se omatao dvadesetak cm širok ručnik, peškir otkan od vine — crvene  tanke vunice. Muška obuća, kao  i  ženska, bila  je višeslojna. Na noge su se prvo navlačile  vunene  čarape  čorape  izvezene  kličane  crvenom  i  zagasitom  vunom  u vodoravnim prugama. Za razliku od ženskih, muške su s unutarnje strane bile rasporene i kopčale  su  se metalnim kopčama  kukcima  (Ujević 1995).  Potom  su  se obuvali nazuvci terluci, napršnjaci i opanci istovrsni ženskima. Oružje,  koje  je  nekada  služilo  obrani,  u  tradicijskom  odjevnom  inventaru postupno dobiva nakitnu  funkciju  i bogato  je urešeno. Muškarac  je  za kožnim pojasom pripašajem nosio dvije male puške brešijanke, nož bilopasac, lulu i pribor za pušenje, te pušku duge cijevi. Na kumparane su vješali dijelove djevojačkih čeonih trakova papi. U kapu iznad uha zabadali su srebrne igle špijode s lančićima  i novčićima. Iznad uha kitili su  se  cvijećem.  Kožni  pojasi  i  korice  ukrasnih  britvica  bile  su  urešene  metalnim pločicama pulijama. 

Odijevanje pojedinih građanskih slojeva

Potkraj 19. i na početku 20. stoljeća odjeću sličnu  tradicijskoj nosili su  i pojedini stanovnici grada  Imotskoga. Riječ  je o sloju bogatijih veleposjednika, koji se  iz seoskih sredina  preseljavaju  u  prigradska  i  gradska  naselja,  stvarajući  duhovna  i  materijalna kulturna  dobra  koja  istodobno  uključuju  elemente  ruralnog  i  urbanog.  Za  njihovu  se odjeću u etnološkoj literaturi upotrebljava termin varoška nošnja.  U Salvatorovu izdanju Das was verschwindet  iz 1905. godine jedna od ilustracija prikazuje par u  takvoj odjeći. Dok  je muškarac  još uvijek u odjeći koja gotovo potpuno odgovara  dinarskom  tradicijskom  odjevnom  inventaru,  u  ženskoj  odjeći  prevladavaju građanski modni utjecaji koji dolaze preko Mediterana.  Muška  odjeća  na  ilustraciji  razlikuje  se  od  seljačke  materijalom  i  bogatstvom uresa. Hlače, prsluk  ječerma  i kaputić kumparan nisu  izrađeni od domaćega sukna, već od kupovne modre čohe. Prsluk i kaputić bogato su urešeni vezom  i aplikacijama zlatne srme  i  svilenih  vrpci  gajtana.20 Istovrsni  odjevni  predmeti  pojavljuju  se  i  na  nekoliko građanskih obiteljskih  fotografija.21 Šal oko glave  i pojas oko  struka nisu vuneni  tkani, već su  izrađeni od karirane  levantinske svile. Za pojasom je zataknuto oružje. Obuća — terluci  i  pleteni  kožni  opanci  ne  razlikuju  se  od  seljačkih.  Košulja  od  tankoga kupovnoga platna nije krojena  i vezena poput dinarske. Uspravnim ovratnikom podsjeća na  košulje  rasprostranjene  u  priobalju.  Tek  će  se  na  fotografijama  imotskoga gradonačelnika Luke Vukovića, glavara Studenaca  Joke Bilića,  te mladoga  Imoćanina22 (koje  datiraju  s  kraja  19.  i  s  početka  20.  st.)  pojaviti  košulje  građanskoga  kroja  s prevrnutim ovratnicima. Na njima uočavamo  i ostale modne detalje  (polucipele, visoke cipele  gete,  čizme  do  koljena,  plitku  kapu,  podvezice  na  hlačama)  koji  podsjećaju  na europsku građansku modu iz mediteranskoga kulturnoga kruga.
slika3
 
20 U riznici franjevačkog samostana u Imotskom čuva se svečani tamnoplavi kumparan imotskoga narodnjaka Buljugije Jerkovića (Babić 2001:20).
21 Iz Kutlešinih opisa moglo bi se pretpostaviti da su sličnu odjeću nosili i imućni seljaci.
22 Fototeka Etnografskog muzeja Split. Objavljeno u katalogu izložbe Iza sedmerih vrata.
 
Miješanje  mediteranskih  i  dinarskih  kulturnih  osobina,  prožimanje  građanskih modnih  stilova  s  tradicijskim  komponentama  seljačke  odjeće,  mnogo  je  vidljivije  na ženskom  kostimu. Crvenkapa, metalna  pojasna  kopča  papta  i  dugi  haljetak  bez  rukava ječerma  dinarskoga  su  tipa  i  pripadaju  tradicijskom  seljačkom  odjevnom  inventaru. Za razliku od  seljačke, ova  je  ječerma  izrađena od  fine  crvene venecijanske  čohe  i bogato urešena  aplikacijama  zlatnih  srmanih  niti.  Ostali  odjevni  dijelovi  krojem,  načinom urešavanja i materijalom mnogo više nalikuju odjeći mediteranskog kulturnog prostora, s prepoznatljivim utjecajem građanskih modnih  strujanja. Djevojka  je odjevena u  svilenu bluzu  i široku  nabranu  suknju  ukrašenu  ažurom  i  svilenom  čipkom.  Pripasala  je  užu uzorkovanu svilenu pregaču pastelnih  tonova sa širim volanom. Ruho dopunjuje mnogo prsnoga zlatnoga nakita (broševi i lanci s križevima) i elegantne crne cipelice. Oko vrata je  položena  tanka  crvena  svilena  marama  s  utkanom  cvjetnom  bordurom  i  resama. Pristigla  je  iz  francuske mode  onoga  vremena  preko  jadranskih  krajeva,  gdje  je  često dijelom  ženske  odjeće.  Izgled  pojasa  ostaje  neraspoznatljiv.  Mogli  bismo  ga rekonstruirati  na  temelju  Ujevićeva  rukopisa  u  kojem  se  spominju  kupovne  tkanice
izrađene od vrpce zlatnog širita (Ujević 1995).
Na  crtežu  Grete  Turković  Imoćanka  u  narodnoj  nošnji23 prepoznajemo karakteristično  žensko  oglavlje  tipa impregnirane  toke  preko  koje  je  prevučena  vezom bogato  urešena  kapica  i  prebačena  vezena marama.  Pričvršćena  je  s  tri  igle  s  visećim kovanim  novčićima.  U  zbirci  Etnografskog muzeja  Split  nalazi  se  nekoliko  starinskih ženskih kapica  nalik  onima  na  crtežu.  Inventirane  su  pod  lokalnim  nazivom  čepelice, počelice.24 Kapica  čepelica  nepoznata  podrijetla  nalazi  se  u  zbirci  Posudionice  i radionice narodnih nošnji. Ni jedan ih etnograf ne spominje opisujući seljačko tradicijsko ruho. Sudeći po materijalu izrade (tanko pamučno platno, markizet) i finoći gustoga veza (križića svilom zagasitih boja često u kombinaciji sa zlatovezom  ili aplikacijama zlatnih pozamanterijskih vrpci širita), moguće je da su ih nosile samo Imoćanke.
 
23 Nastao je oko 1936. godine (Kutleša 1997:36).
24 Inventarni brojevi V/5296, 5325, 5302, 5291, 5324, 5303, 5419, 5438, 5428, 5437, 5296.

Mijene seljačke odjeće

Pojedini  modni  utjecaji mediteranske  ili  gradske  provenijencije  na  početku  20. stoljeća  postupno  počinju  mijenjati  seljačku  odjeću  i  ona  će  izgubiti  svoju  apsolutnu
pripadnost dinarskom kulturnom krugu. Promjene  su  najprije  zahvatile  mušku  odjeću  i  tekle  prema  njezinu pojednostavnjenju.  O  vezenoj muškoj  košulji  dinarskoga tipa,  koju  spominje  Kutleša, nema  materijalnih  dokaza.  Rano  ju  je  zamijenila  mediteranska  košulja  s  uspravnim ovratnikom  izrađena  od  tanjeg  kupovnog  platna, odnosno  košulja  građanskoga  kroja  s prevrnutim ovratnikom. Starinske bogato urešene prsluke  jačerme  zamjenjuju džoke — crni ili modri čohani jednostavnije urešeni prsluci domaće izrade. U modu dolaze različiti prsluci  mediteranskoga  kroja  i  nazivlja  —  đileti  i  krožeti.  Kopčali  su  se  gumbima botunima.  Kaputi  kumparani izrađivali  su  se  od  crne  čohe  i  jednostavno  ukrašavali opšivanjem crnom vrpcom kurdelom. Poslije Prvoga svjetskog rata iz građanske se mode preuzima  haljetak  zurka  (Tolić 1997).
25 Bio  je  duži  i  zakopčavao  se  kopčama palamarima. Nosili su se i kaputi građanskoga kroja jakete.
slika4
Suknene  hlače  zamijenile  su  hlače  užih  nogavica  od  tanjega  crnoga  ili modroga platna  ragadina  bez  ikakva  ukrasa.  Ne vežu  se  uzicom,  nego  kopčaju  gumbima botunima. Umjesto starinske  crvenkape  i peškira u modu dolazi  šibenska kapa  ili niska kartonom  impregnirana  kapa  okrugljica  s  križem  od  crvene  čohe  ili  svile  na  tjemenu.
Muškom obućom postaju gete  (visoke  cipele mediteranskoga  tipa  s  elastikom), postole na  špigete  (koje  su  se  vezale remenčićem  ili  uzicom),  polucipele  poput  mokasina  ili čizme  tvrdih  visokih  sara  ukrašene  kožnim  kiticama.  Umjesto kožnog  oko  struka  se omatao svileni levantinski pojas.
Značajne  promjene  doživjelo  je  žensko  oglavlje. Djevojke  su  visoke  crvenkape zamijenile plitkim kapicama okrugljicama prekrivajući ih kašmirskim rupcima cvjetnoga uzorka  lanetama  (Granić  1991). Djevojke  i  žene  uskoro  napuštaju  starinska oglavlja  i pokrivaju  se  samo  različitim  vunenim,  pamučnim  ili  svilenim  rupcima  šudarima, vaculetima, venculetima.26 Starije su se žene pokrivale pletenim  tamnocrvenim ili crnim vunenim  rupcima  pletovima27 a  mlađe  svilenim  smeđim  ili bijelim  šudarima.  U posljednjoj fazi nosili su se štofani rupci s cvjetnom bordurom, tzv. sinjski vaculeti. Pod mediteranskim utjecajem na mjestu raznobojnog dinarskog veza na ženskoj se košulji  izrađuje bijeli  rupičasti vez nalik  čipki.  Izrađuje  se oplitanjem  izvučenih niti  ili šivanjem između dviju širina platna. 
Svečane  ječerme  od  kupovne  čohe  spominje  Tolić28 a  Kutleša  opisuje  crljene jačerme  od  venecijanske  čohe  koje  su blagdanom  nosile  samo  najbogatije  djevojke.29 Tolić  spominje  sadake —  ženske  zatvorene prsluke bez  rukava obložene finom kožom koje su nosile samo najbogatije.
Jednodijelnu  će košulju  zamijeniti dvodijelno  ruho koje postaje donjim  rubljem. Košulja košuljak (na prsima urešena naborima i tvorničkom čipkom merlićem, uspravna ovratnika  i  rukava  nabranih  u  orukvice)  izrađivala  se  od  bijeloga  tankoga kupovnoga
platna. Podsuknja šotana bila je od crvenog ili šarenog platna. Istu ulogu imala je i šarena suknja brnjica, modra,  sastavljena od prslučića oplećine  i  skuta modre. Preko  košuljka zimi se navlačio platneni haljetak vunica, a ljeti haljetak dugih rukava zumbin izrađen od čohe, štofa, šarena platna ili pliša. Ulogu gornje odjeće imala  je suknja od modroga kupovnoga platna zvana modra ili brnjica.30  Donji  nabrani  dio  bio  je  kao  kod  carze  našiven  na  prslučuć  oplećak, oplećinu koji se sprijeda zatvarao kopčama sponama. Uz donji je rub bila opšivena crnim plišem,  a  ponekad  izvezena.
U  posljednjoj  razvojnoj  fazi  izrađivat  će  se  od  mnogo tanjega  crnoga platna glota  i naziv  joj  je  vuštan na oplićak.31 Pod njom se nosila bijela platnena nabrana podsuknja kotula, a zimi i gaćice ukrašene merlićem. Vunenu tkanu pregaču zamijenila je kupovna traverca od crnoga platna šantina ili svile.  Prvotno  je  poput  tkane  bila  složena  u nabore,  a  kasnije  se  šije  od  pravokutnoga komada platna, obrubljuje čipkom i veže straga širokim svilenima vrpcama kurdelama na mašnu fjok.
Sastavnim  dijelom  tradicijskog  odjevnog  inventara  postaje  vunena  ili  svilena marama  oko  vrata.  Pojavljuje  se  na  Kirinovu  crtežu  imotske  nošnje  (Kirin  1986) nastalom  oko  1930.  godine  i  na  slici  Zoe  Borelli Molitva  ukućana  na  Božić  (Kutleša 1997:270).  Umjesto starinske višeslojne obuće obuvaju se tanje pamučne bijele ili crne čarape bičve i polucipele gete na kopču izrađene od žute i crne kože s lakiranom petom na sjaj. U ovakvu  izmiješanom obliku  seljačka  će  se odjeća u pojedinim  selima zadržati do pred Drugi svjetski rat, kada će potpuno iščeznuti iz svakodnevne uporabe.
 
25 Spominju  je  i  današnji  kazivači  (Mara  Repušić  Jakovčić, Matija  Jukić,  Nevenka  Lešina, Manda  Babić Manjuša, Manda Ždero, Mara Ždero Suljević iz Runovića).
26 Žena pokrivena šarenim rupcem prikazana je na Kirinovoj ilustraciji (Kirin 1986).
27 Primjerak vunenog rupca pleta iz Vinjana Gornjih pohranjen je u zbirci Etnografskog muzeja Split pod inv. brojem XV/1230.
28 ...  Za  derneka  su  cure  kupovale  ječerme od  čoje  i  čuvale  se  zaključane u  škrinji  "ko  oči  u glavi"  (Tolić 1997).
29 Prve cure iz prvi kuća nosile su svecom crljenu jačermu od vine čoje venedičke (Kutleša 1997: 123).
30 Ujević navodi da je dio ženskog zimskog odjevnog inventara bila suknena haljina aljina dugih rukava koja nije bila sprijeda rasporena. Sudeći prema opisu, bila je to suknja tipa carze, izrađena od sukna.

31 Granić razlikuje suknju modru s našivenim prslukom (haljina na oplećak) od haljine — suknje od pasa do članka (Granić 1991).

Folklorna primjena

Na temelju dokumentarne građe, fotografija, originalnih nošnji iz muzejskih zbirki i s terena, te recentnih istraživanja u zagrebačkoj su Posudinici i radionici narodnih nošnji izrađene  replike  —  folklorni  kostimi  za  Kulturnoumjetničku  udrugu  "Novae"  iz Runovića i franjevački samostan u Imotskom. 
Da  bi  se  prikazalo  svekoliko  bogatstvo  i  raznovrsnost  pučkog  odijevanja,  a izbjegla  uniformnost,  rekonstruirano  je  više  varijanata,  koje  su  pripadale  različitim vremenskim razdobljima (od druge polovice 19. stoljeća do tridesetih godina 20. stoljeća) te  različitim socijalnim  i društvenim slojevima  (seljačkom  i građanskom varoškom). Na folklornim  kostimima  registrirana  su  prožimanja  građanskog  i  seljačkog,  dinarskog  i mediteranskog, te europski modni utjecaji koji nisu zaobilazili ni pučku odjeću.
Rekonstruirani folklorni kostimi prvi su puta predstavljeni 2000. godine na Smotri folklora Dalmacije u Metkoviću32, a potom i na izložbi Iza sedmerih vrata u Zagrebu33
slika5

32 Pojedini članovi ocjenjivačkog suda  izrazili su prilično  rigidan stav prema viđenim  folklornim kostimima.
Smatrali  su  da pojedini  elementi  (npr.  čizme koje  je  nosio  jedan plesač) ne  pripadaju  seljačkom dinarskom odjevnom inventaru. Replike nakita doimale su im se presvijetlima.
33 Izložba je bila postavljena u galeriji Muzeja Mimara od 27. siječnja do 15. veljače 2001. 



Literatura i izvori
 
  • BABIĆ,  fra  Ante  (2001):  Imotski  franjevci  i  etnografsko  blago.  U:  Iza  sedmerih  vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 20-21.
  • BUDIMIR,  Suzana  (2001):  Odijevanje  imotskog  građanstva  u  drugoj  pol.  19.  i  prvoj  pol.  20. stoljeća. U: Iza sedmerih vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 14.
  • CARRARA, F. (1846): La Dalmazia descritta I. Zarra (Zadar).
  • ČULINOVIĆ-KONSTANTINOVIĆ,  Vesna  (1997):  Etnografski  rad  fra  Silverstra  Kutleše  i njegovo mjesto u kulturi Hrvatske. U: Život  i običaji u  Imockoj krajini, Matica hrvatska,  Imotski, str. 5-16.
  • FORJAN,  Josip  (2001): Rekonstrukcija  i  izrada  nošnji  Imotske  krajine. U:  Iza  sedmerih  vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 22.
  • FORJAN,  Josip  (1999):  Tradicijsko  ruho  sela  Runovića  u  Imotskoj  krajini.  Katalog  izložbe, Runovići.
  • FÜLLER (1833): Bevohner der Gegend von Imoschi. Gilhofer Ranhsburg Wien, Zara.
  • GLIBOTA,  Milan  (2001):  Nošnje  Imotske  krajine  u  povijesnim  dokumentima,  etnografskim, likovnim i književnim djelima. U: Iza sedmerih vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 15-17.
  • GRANIĆ, Marinko (1991): Dobrinče. Vinkovci.
  • HÖGELMÜLLER, J. (1841-1847): Erinnerung an Dalmatien. Wien.
  • IVANČIĆ,  Sanja  (2001): Varoške  narodne  nošnje.  U: Hrvatska  tradicijska  kultura  na  razmeđu svjetova i epoha. Barbat, Zagreb, str. 281-285.
  • KIRIN, Vladimir (1986): Narodne nošnje Hrvatske. Naša djeca, Zagreb.
  • KUTLEŠA, Silvestar (1997): Život i običaji u Imockoj krajini. Matica hrvatska, Imotski.
  • MURAJ, Aleksandra  (1998): Obrisi  svakidašnjega života, Odijevanje. U: Etnografija. Svagdan  i blagdan hrvatskoga puka, Matica hrvatska, Zagreb, str. 109-150.
  • RADAUŠ RIBARIĆ, Jelka (1975): Narodne nošnje Hrvatske. Spektar, Zagreb.
  • SALVATOR, L. (1905): Das was verschwindet. Leipzig.
  • TOLIĆ, Vinko (1997): Škrinja uspomena, život i običaji u Prološcu i ostalim selima. Imotski.
  • TONKOVIĆ,  Snježana  (2001):  Narodne  nošnje  Imotske  krajine  u Muzejskoj  zbirci  Narodnog sveučilišta Imotski. U: Iza sedmerih vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 19.
  • UJEVIĆ, Ivan (1995): Etnografski zapisi iz Imotske krajine. Matica hrvatska, Imotski.
  • VRANIĆ, Ida (2001): Kratki prikaz zbirke nošnji imotskog kraja u etnografskom muzeju Split. U: Iza sedmerih vrata, Muzej Mimara, Zagreb, str. 18.