Dok smo živili u Gornjemu Prološcu imali smo konja Zekana, sivo bilog, ma bio lip Bože!
Ima je dvi dugačke, spletene grive ko nijedan konj u selu, bile su toliko duge da su se vukle po zemlji,  i vidilo se da ji nije plelo ljudsko čeljade, to su vile plele. Njega su moji strici svaki dan jutri vodili na ispašu na Jukića ledinu i kad bi popodne došli po nj da ga vrate kući, njega ne bi bilo. Oni bi se unda vratili tek primrak i našli bi ga di mirno pase tamo di su ga i pripeli. Kad bi se smrklo zavezali bi ga u pojatu i dali mu ist. Stric Ikica bi spava s konjen u zaključanoj pojati, i kad bi se u noći probudijo njega ne bi bilo za jaslan. On bi čeka da se vrati, al bi ga uvik san privarijo i zaspa bi. Ujutro kad bi se probudijo naša bi ga jaslan kako jide. Nikad nije vidijo ko to odvodi Zekana, al svi stari u selu su govorili da su ga to vile nosale.