Bijo u selu jedan momak i kako ji je bilo puno u kući, on je spava na šuvitu u pojati. Ima je curu, bila lipa, jedinica u matere. Volili se nji dvoje, i svaku večer joj je on iša na silo. Jedni noć kad je doša kući i lega nešto ga je pritisnilo, bilo mu teško na prsima ko da mu je neko polu navalio. Kad je opipa, vidio je da je to mačka, i on je je potrava, al se ona nije dala s mista. Tako jednu večer, drugu, treću i njemu dojadilo, a i bilo ga malo stra pa je jedno jutro dok je radio u polju sve ispriča svom kumu. On se malo mislio, mislio pa mu reka: «Vako ćemo: ti legni spavat ko i svaku večer, a ja ću se sakrit i kad ona skoči na te, ja ću joj sikiron odsić glavu pa ne došla ona više na te.» Kako su se dogovorili, tako su i napravili. Ali kad je susjed diga sikiru i zamanio na mačku, ona se pritvori u curu. Oni malo bolje pogledaše i pripoznaše jednu curu iz sela. Bila je zaljubljena u momka, al kako on nije bio zaljubljen u nju jedino je tako mogla bit š njimen. Sigurno je bila vištica, molila je momke da je ne ubiju da će in dat šugomana, dukata, svačega, al oni nisu tili. Potrali su je i rekli joj da se nikad više ne vraća i da im ne izlazi na oči, jer ako je ikad više vide da će svima reć da je vištica.

Zapisala Ana Leko prema kazivanju Ane Stojić, rođ. Mandić, Gornji Proložac