U grad na gradini doša niki car. Iz Rima ga dopratijo cili dvor. Svi su oni došli na kočijon priko Subašića 'ana. U jednin je kolin bijo samo kočijaš i zlatni tkalački stan. Vukla su ga četri konja. Car je doša na odmor. Dok se odmara na lipoj studenačkoj ariji, tkalje su mu tkale, a vezilje vezle carevo ruvo. Sam Bog zna dokle bi se car odmara da ga ne napade ''bič Božiji''. Kad su caru dojavili da će ''bič Božiji'' brzo prodrit do grada, on naredi slugon da zlatni stan sakriju, a on, tkalje, vezilje i cila pratnja pobignu nazad u Rim. Kad je ''bič Božiji'' osvojio grad, nije naša cara. Od ljutine  je grad zapalijo, a sve njegove stanovnike poubija.  Ostala je živa samo jedna žena koja se sakrila u pećinu.
Prošlo je puno vimena. Nije bilo žive duše – kazivala su stara čeljad – koja nije kopala po Velikoj gradini. Kopali su i po onoj najvišoj gromili, ali zlatni stan nisu našli. Kažu niki da je u onoj pećini kojoj je otvor napogled Jurčevića, di se sakrila ona žena. Pećina je uska i dugačka. U nju more uć čovik samo sprida u odnik, a kamere su jon usrid brda. Provali su ljudi u nju pušćat mačku i zaziđat jon ulaz. Znate li di je mačka izašla? S druge strane Velike gradine, kroz Turkmešov kut od komina.
I danas je zlatni tkalčki stan u pećini. Za tija vrimena čuje se kako ona žena na njemu tkaje. A tkat će dok je ''svita i vika''.


Zapisala Ana Leko prema kazivanju Matije Babić Duduković, rođ. Udiljak