Bilo je to davno. Niko ne zna kad, al se sigurno zna da je to bilo u vrime turskog zuluma u našin krajevin. Turci su bili na Studencin. O ton svidoče nazivi zaselaka Potkule i Albegovca i njiva Turske ploče.
Turski je beg bio u Vinici. Bio je nemilosrdan i ugnjetava je naš narod, kaure, kako su nas zvali. Nametnio mnoge poreze i daće, a najteže je bilo to što je beg ima pravo prve bračne noći. Stoga su se naši momci ženili krijomice, da ne bi beg dozna. Cure su se krale. Puno puta ni mater ni ćaća nisu za to znali. Kako se srcu ne more zapovidat, zaljubi se kršno momče iz duvanjskog kotara, iz obitelji Tomića, u lipotu-divojku, Sinjanku iz Udovičića. Bijaše zor-divojka, lipa da je se dva oka nagledaju. Zadadoše viru da će jedno drugon pripadat i da će se volit do greba, te da ji niko neće rastavit.
Prolazio dan za danon. Mladi Tomić je skuplja svatove u najvećoj tajnosti, Duvnjake, sve po izbor junake. Jednog dana, nakon roditeljskog blagosova, zaputiše se u Cetinsku  krajinu po kićenu divojku. Nisu smili ić Livanjskin poljen, jer bi ji opazili i već na odlasku po divojku napali. Krili su se brdovitin studenačkin pridilin i zapadnin dilon Imocke krajine. Sritno dođoše u ravno Sinjsko polje, isprosiše divojku, blagovaše i gostiše se tri dni, a unda se zaputiše kući, na radost mladoženjinu i njegovi roditelja.
Putovanje je bilo dugo i naporno. Ipak se pivalo i popivalo, razigravali se bisni konji i junaci. Išli su priko Dobranja, Sviba i priko Musinca spušćali se u polje da napasu  i napoje konje i da se odmore. Ni slutili nisu šta ji čeka.
Turci su ipak saznali za svatove, okupili se, predvođeni begon, i postavili zasidu. Turska se vojska utaborila u Klancu i nije se mogla primitit, iako je izvidnica išla prid svatovin.
Kad su se svatovi spustili niz Aljevac, Turci jurnuše iz Klanca i započeš boj. Sraz je bijo silan. Sukobi se krst i nekrst, jedni braneć svoju viru, čast i domovinu, drugi otimajuć i ubijajuć.Čula se samo vika i zapomaganje, jauci pomišani s rzanjen konja, zveketon sabalja i bojni kopalja. Sve je tutnjilo, treslo se ko da se samo tlo ugibalo pod nogon. Boj je traja skoro tri sata. U smiraj dana bojište je utinulo. Čuli su se samo bolni uzdasi i prigušeni jecaji umirući. Sve je bilo prikriveno leševin junaka i mrtvi konja. Svi svatovi pogiboše, ali se i turska sila slomi. Ono što ostade pobiže glavon kud mogaše.
Osta samo lipota-divojka, neobljubljena, nemilovana, neudomljena. Oda jadna bojnin poljen i privrće junake tražeć svoju nesuđenu ljubav. Pronašla je njega, kuma, divera , starog svata i barjaktara. Srce joj se skamenilo. Zanimila je, ostala bez jauka na usnama, bez suze u oku, poput stine.
A unda je pa mrak. Sve je bilo pusto, tamno i prazno. Čuli su se samo  gaktaji gavranova, a zvizde su treperile na nebu ko nimi svidoci, dajuć tračak svitla i nade. Sila je na vr' briga i gorko proplakala. Njezine suze potekoše niz brig i pritvoriše se u bistri izvor. Ljudi ga prozvaše Zvizdon, sićajuć se zvizdanog neba u noći nakon boja koji je dobro zapantila nesritna divojka.
Od tada pa do danas taj izvor nikad nije prisušijo. Napaja žedne širon Sudenaca i još deset okolni sela u vrime najteži suša. Na ton se izvoru odmara putnik i namirnik. Tu taže žeđu domaće i šumske životinje. To je vrutak života.
Nesritna divojka i žitelji bliži zaselaka pokopaše tila poginuli na brižuljku povr Zvizde. Danas se ta brižuljak zove Stećci. Divojka je svaki dan oblazila grebe i oplakivala svoje mile. Čuvajuć ovce i ispredajuć konce, na glavi je donosila ogromne kamenove koji su bili nadgrobni spomenici. Nemoj se ton čudit! Bog jon da nadljucku snagu. Te se stine i danas nalaze na Stećcin i svidoče o junačkoj smrti svatova koji obraniše čast divojačku i cilog njezina roda.
Divojka je živila dugo. I nakon smrti oblazila je misto svoje nesriće i životne žalosti. To se i danas događa svake noći oko ponoći, samo je svak ne more vidit. Niki Studenčani su i danas živi svidoci koji su vidili divojku u nrodnoj nošnji kako sidi na Zvizdi nogu umočeni u izvorsko korito. Kažu da će bit tako do kraja svita i vika.