Bilo je to još u vrime antikrista. U Ričicama je živijo neki Marko, a ima je još mlađe braće i sestara. Bijo je lip ko jabuka. Jaki, visok -moga je bacit kamen s ramena dvadeset koraka -samo malo gluv, pa su ga zato zvali –nesritni Marko. Kako je bijo nagluv, stalno je nosijo glavu nagetu na jednu stranu, pa mu je bilo teško naći curu u Ričicama.
Kad su mu umrli mater i ćaća, Marko se mora pošto-poto oženit, jer je valjalo dvorit i njega i mlađu dicu u kući. Markov stric, neki Iko, koji je bijo oženjen iz jednog sela ispod Zavelima, nagovori ga da uzme jednu usidilicu, za koju su čuli da je vridna i poštena, da nema nikoga svoga, a isto je lipa ki nagorkinja vila. Samo je malo ševala u jednu nogu, pa je zato i ostala usidilica, a to nesritnom Marku nije smetalo, jer je i on ima valingu. Tako je i bilo.
Negdi iza Dušnog dana, nesritni se Marko, zajedno s proscima uputi pod Zavelim po curu. I sve je to dobro prošlo, doveli oni curu kući, a strina mu vesela, a kako i ne bi -sad će se imat ko brigat za nj i za kuću.
Mlada je bila radišna, sve bi začas obletila i uradila i ništa joj nije bilo teško, još je i strini pomagala kad god je šta tribalo. Svi su u selu govorili da nije moga nać bolju.
Prve godine nevista, a zvala se Mila, nije išla u tuđe kuće sidit, pa su joj počeli zamirat. Tek se druge zime malo oslobodila i sa strinon bi se uputila u komšiluk. Kad je već zima stegla i žene su se počele češće sastajat jedna kod druge, da malo prikrate noć i pomognu jedna drugoj u rađi. Tako je jedne noći bura puvala ko nikad, a misečina bila ko dan. Nekoliko je žena u jednoj kući sidilo i manilo kukuruz, a s njima je bila i mlada. Sidila je podalje od šporeta, kod vrata -i pokrila noge traverson. U jedan čas, od silne bure, otvoriše se vrata i traversa joj spade s nogu. Kad druge žene vidiše da mlada ima jednu magareću nogu, skočiše se i povikaše od stra, a mlada -ko vitar, pobiže priko vrata niz rivine i više je nikad niko nije vidijo. Markova dorata su našli u proliće, mrtva u Sklopinama.