Oko pedeseti godina, nije to ni davno bilo, u Mašića je bila jedna čobanica. Zvala se Mila, imala je oko dva'est godina i bila je lipa ko san. Svaki dan kad je vodila ovce na pašu, sastajala je se s vilaman, al joj niko nije virova. Koliko god bi joj mater dala vune da oprede ili oplete bičvu, dvi, ona bi se uvik vratila urađena posla. Vile bi je po vas dan zvale, a ona bi jin se ozivala. Kad bi je njezini pitali kome se oziva, ona bi rekla da je to vile dozivaju. Niko ji nije nikad vidijo, ni čujo, a ona je rekla da su joj zabranile da kaže di se sastaju. Ozivala se samo sa oj! i čim bi je zovnile ona bi morala ić. Imala je momka iz Bušanja, Jozu Soču, i jedan dan su je njezini napali sukizin ima posla, da će ji osramotit, ako ima drugog momka da jin kaže, al ona nije ništa tila reć. Uto su je vile zovnile i ona se ljuto ozvala:''Šta me više zovete, pustite me na miru!!!''. Tadan je nestala. Tražili su je po gori, po polju, jaman, sve su obišli. Nikad je nisu našli, ni živu ni mrtvu. A po godinan bi i sad mogla bit živa.