Pokojni Ivan Mašić s Gornji Poda je iša na silo iz gornji Mašića u donje. Kad je se vraća kući jedne večeri, ujtilo ga veliko nevrime. Negdi na po puta čujo je ženski plač. Uza se nije ima nikakvog svitla, samo kišobran. Pokraj puta u drači vidijo je žensko di plače. Pita je je ko je, čija je, a ona je samo vikala: ''Pomozi, pomozi…''  i kad je sivnilo vidijo je da su joj se duge srebrene kose zaplele u draču. On ju je ispeklja iz drače i odveo svojoj kući. Nije ima nikoga nego mater. Kad su došli, u kući su našli mater i par komšinica. Vila je sidila i grijala se kod komina i sušila se od kiše. Bila je prilipa, ko nijedna cura u njizi u selu. Imala je dugu aljinu, sve do poda, al kad je sidala, vidili su joj magarećije noge. Malo su se poplašili. Davali su joj ist, al ona nije ništa tila uzest. Kad je se nevrime smirilo, pitala je Ivana da je otprati. Rekla je da će je njezini tražit, da mora ić kući. Rekla je da se ona ničega ne boji, nego ćukenja pa da bi da je isprati do na kraj sela. Ivan je upita di je njezina kuća, al ona je cilin puten mučala. Kad su došli na kraj puta rekla je: ''Gradina i Stećak, to je naše misto.''
Ujedanput dođe malo vitra i nje nesta.