To ti je bilo oko 1915. u Gornjen Prološcu u brdu. Moj pokojni ćaća Ante, Križan, Milan i morebit Paško ( za nj nisan sigurna ) išli su kresat grm za ovce - rašeljke, grma, rasta…
Kresali su u ogradi Gudeljači i kad je bilo oko podne išli su kući po ručak u selo.
Put ji je vodijo kod jame Golubinke. Za tu jamu se govorilo da se kroza nju more doć do pokojneg Jozike Mandića kuće, sve kroz brdo, jedno kilometar. Kad su došli do nje, zaustavili su se čas-dva da bace koji kamen unutra jer bi uvik čuli neke glasove iznutra.
Kad su počeli derat kamenjin unutra, začu se ženski glas: '' Nemojte bacat, ubit ćete mi dicu, glavu ćete in razbit!'' Oni su i dalje nastavili bacat i odozdal se čulo da će prolit stap mlika. A mlado ludo, oni i dalje nastavili bacat kad začuše: ''Sad će te i vi vamo doli!'' .
Kad su to čuli poplašili su se i potrčali prema kućan. Cilin puten za njiman su derala stine, al nisu nikoga vidili. Kad su ušli u selo ušli su kroz proskok u pojatu Bože Kraljevića. Cili dan od stra nisu izlazili i na kraju su zaspali. Našli su ji tek sutradan oko podne kad su puštali volove, a oni nisu smili izać, nego su zvali matere da dođu po nji. Ja san ti na Golubinki sidila sto puta, brala višnje, komišala grm, ali nikad nisan ništa ni vidila ni čula. Ali i Kraljevići i Mandići kažu da je oko nje oko podne uvik nešto bilo, da to nisu čista posla – pivac bi zapiva, a nikad ga niko nije vidijo, jerbo je najbliža kuća bila daleko kilometar.