Zbirka poezije
TRAŽIM POMILOVANJE
/Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom/
Desanka Maksimović
PROGLAS
Po milosti božjoj
i blagoslovu svetitelja iz Rasa,
ja, car Srba, Grka i Arbanasa,
zemljama koje od oceva nasledih
i mačem osvojih,
koje povezah krvnim sudovima
svojih vojnika,
dajem zakonik,
i neka nema drugih zakonika
osim mojih.
Čedoubica, preljubnik, najahalac,
onaj koga zlopakosni đavo uze,
babun, bogumil i jeretik,
slabić koji na sudu ne govori pravo,
čovek koji skrnavi ikone svetih,
biće surovo kažnjen po zakonima mojim,
ali ne surovije
nego što u zakonu stoji.
Ja vlastelu, prema običajima otaca,
od sebara izdvojih.
Prvosvešteniku i vlastelinu
sudiće se blaže nego meropahu,
ali ne u strahu
od carstva mi,
i ne blaže
nego što u zakonu stoji.
Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom
zakoni moji
biće umesto štita.
Ni robu pravednom,
ni neznancu što kroz carstvo mi hita,
niti ikom
treba da ih se boji,
samo krivcu će se surovo suditi,
ali ne surovije
nego što u zakonu stoji.
O CARSKOM SELU
Kuda prođu car i carica
ili konji carevi,
tim putem sme proći sebar
i vlastelin
samo pošto se još jednom
javi prolećni grom s neba,
samo pošto još jednom padne inje
i njiva se mraza zaželi.
Na kojoj reci konji carski
ugase žeđ,
neka na njoj još godinu dana
niko žeđ ne gasi,
neka sebar do novog kukureka,
do novih rosa i slana,
neka sebar čeka još godinu dana
dok poteku rekom novi talasi.
U kom selu prenoće car i carica,
carski stanovi i konji,
neka se jazom opkopa
to selo i ta kuća
neka ih sebarska ne skrnavi stopa,
neka tu prenoći čovek mali
tek kad ponovo odu na jug ždrali
i na med ponovo zamirišu svanuća.
O POKLISARU
Poklisar koji hita caru
iz zemlje tuđe,
ili od cara svome gospodaru,
da je neprikosnoven
čim u oblasti
carstva mi uđe,
pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven.
Gde u selo dođe
da mu se pokloni vera,
da mu se kao gostu ukazuju časti,
da mu se s puta skloni trn i kamen,
da se preda nj ne da
razbojniku ni guji;
pa pošto ruča ili povečera,
drugome selu da se poklisar preda
i uz put zaklanja
kao plamen na oluji.
O SIROTOJ KUDELJNICI
U oblastima zemlje carske
ni za jednu stvar,
nijednog dana,
nasilja da nije nikome,
i sirota kudeljnica
da je slobodna i poštovana.
Pogaze li konji najezdni
vlasteoska sena
ili carska žita,
da se pognaju u carske ergele.
Pogaze li kudelju
kudeljnice sirote,
da im se zabije trnje u kopita,
da im se polome noge do kolena.
Da nema toga
ko bi se usudio
da se protivu njena doma roti,
jer milost boga
štiti najpre carske dvore
i kolibe kudeljnica sirotih.
O ODBEGLU ROBU
Ako odbegli rob,
bio od Srba, Grka ili Arbanasa,
iz moćne Vizantije,
ili bilo koga kraja,
potraži utočište na dvoru cara,
da rob takav u sva doba
pod njegovim krovom nađe spasa;
i najveći od carske gospode
da blago primi roba,
da mu sama gospođa carica
umornom doda vode;
da, dokle hajka za njim
napolju hara,
rob mirno prospava noći
na dvoru cara.
O MEROPAHU
Meropah da radi u nedelji dva dana
pronijaru,
jedan da kosi
od jutra rana,
jedan da u vinogradu kopa;
jedan po žezi, uza letnju jaru,
da kamenje nosi
na drum caru;
jedan da na žrvnju melje manastiru;
jedan da popravlja vlastelinu sleme,
jedan da mu sprema za setvu seme;
a što ostane u nedelji dana
da radi za sebe sama.
O HIJERARHIJI
U oblastima carstva našeg
sve nebo zvezdano,
svaki vatreni presto,
i nebuloza što beskraj plavi,
do najmanjeg ognja je preslikano.
Zna se svačija putanja i mesto,
i kad ko izgreva u punoj slavi
i dokle mu traje plima,
zna se kojom svetlošću ko sija
i od koga je prima.
Kao između planeta
i zvezda pratilja,
zna se između podanika i cara
koliko je milja,
i kojom stazom ko ići mora
da ne dođe do sudara.
I sebru, koji kao Kumova Slama
neizbrojan,
i neodređen kao maglina,
neuništivo iz zemlje izranja,
zna se putanja.
ZA SEBRA
Tražim pomilovanje
za sebra
što niče i umire kao trava
u zaborav iz zaborava,
za trideset kućica njegovog krompira,
za usukano kukuruza stabaoce,
za dim nad krovom,
za ono gde je, sledeći oce,
pogrešio delom i slovom.
Za sebra uvek verna životu,
za sebra koji sunce voli.
Ako život izda i ševa,
i gušteri, sunca uživači,
i pesnikinja mirisa, zova,
za sebra,
sebar izdati neće,
za sebra koji u povodu
vodi po desetinu
sebara sinova.
ZA SVRGNUTE
Za svrgnuta vlastelina
što sam sedi od zore rane,
za stolove tišinom zavejane,
za bokale i za kupe
gde vetre u ocat pretvorena stara vina,
za slanike netaknute
kao celac januarski,
za čoveka koji zalud očekuje
da se prijatelji kraj njega skupe,
za onoga čija zla se jedino pamte.
Tražim pomilovanje
za sve koji mogu lako pasti
iste sudbine,
za unapred znane nevolje njine
kad stanu kao oblaci da se plaste,
za dom oko koga osvanu sante
što ih niko ne otopi, ne premosti,
za one kojima su samo laste
pod strehom gosti.
ZA ZEMLJU
KUDA VOJSKA PROĐE
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za zemlju ubogu kuda vojska prođe,
jer zemlja je takva,
ona voli kad je obraste trava,
kad u polju čuje govor čoveka,
ona ne voli da ostane sama,
ona voli da je budi mukanje krava,
da je uspavljuje jaganjaca bleka.
Zemlja je takva,
ona se guši od baruta i metana,
ona voli da se greje uz ognjište
gde pastir granjem potpiruje plamen,
zemlja društvo čoveka ište,
zemlja kao rodna grana
voli da joj čovek spusti ruku na rame.
Zemlja je takva,
ona traži
da je čovekove ruke gnetu,
ona voli da se seme u nju baca,
da je zapahne miris zobi i raži,
voli da s proleća osvane u cvetu
trešanja i jabuka,
zemlja čezne
da je stogovima sena i slame
zimi utopli ljudska ruka.
O VOJNIKU
Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući,
poruka mu od cara
tri nedelje da se odmara,
da ga dvore svi odreda
u rodbini,
da mu s planine vodu nose,
da mu pevaju pesme stare,
da mu soko krilom hlad čini;
ako ima bratučeda,
da mu oni konja timare.
Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući,
poruka mu od cara,
tri nedelje da se odmara,
da se ne odziva i ako ga zovu
da se sudi,
ili ako iguman po njega poruči;
da ga vreme na vratnicama čeka,
da ga čekaju i carski i crkveni ljudi,
i poklisar što stigne izdaleka.
ZA VOJNIČKA GROBLJA
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za vojnička groblja usamljena
kojih se regrut samo katkad seti,
za groblja bez suza i bez hlada,
sa gdekojim znakom tvoje pošte,
gde spomenici jednoliki kao šinjeli
stoje jedan drugom iza potiljka,
gde pevačice nema da sleti,
kuda zaljubljeni ne dolaze
da sakriju od ljudi svoje milošte,
kud put nanosi samo gavrane,
gde je šimšir jedina biljka.
Care Dušane,
za vojnička groblja gde svaka parcela
pod konac stoji ko vojska u četi,
za vojnika koga kraj druma sahrane
bez sebarske zapevke gorke,
daleko od rodnog potoka i sela;
za izginule u svetu povorke
odnekud iz Leđena, iz Carigrada,
kojima se majka i danas nada,
za groblja onih koje su carevi
u neznane zemlje slali da ginu,
za vojnička groblja u čas večernji,
za njihovu podzemnu i nadzemnu tišinu.
ZA ONE KOJI SU HRABRI
SAMO KAD GINU
Za ljude koji misle da je sloboda
samo ono
što se puškom do puške doda,
koje, kao hrtove, u borbu pogna
samo miris baruta i ognja,
koji su hrabri samo kad ginu,
samo u jurišu.
Za one
koji čim počnu mirno da dišu,
čim spaze da su se oblaci slegli,
da miruju Turci i Ugri,
postanu robovi stvari
kojima su u borbi protivnik bili,
ili ih isposnički prenebregli.
Za barjaktare koji u miru
gone trgovačke karavane,
za strelce ljubavlju nedoličnom
obuzete,
za kopljanike koji u lovu
pogube ordenje
stečeno kod Velbužda i Stefanijane –
tražim pomilovanje.
ZA JERES
Blagorazumevanje molim
za jeres što se širi
u predelima carstva tvojega
da svet tek od nje postoji,
za jeretika što tvrdi da pre njega
nije bilo požara ni vulkana,
ni mesečina, ni sunaca,
ni injem posutih šuma, ni snega,
da istorije reke tek od juče
pene se i huče.
Za velmože koje govore
da za Uroša nije bilo gospodstva,
ni zlatnih kondira,
ni manastira.
Za ljude kratkovide
i uskogrude.
Za mladoga koji misli da čovečanstvo,
da lepota koju mu oči vide,
nastaje kad on je na svet nastô,
da niko nije voleo slično,
da velika svetkovina ljudskog života
tek s tim posta.
Za svačije mišljenje detinjasto
i jeretično.
ZA POSLEDNJE DANE
Care Dušane,
za nekoliko poslednjih dana
i sumraka
Dečanskoga kralja Stevana,
za poslednji čas nesrećnih
vladalaca i junaka
kad potonula detinjstva barka
odnekud ispred njih isplovi
puna tuga
i junačkih igara i igračaka,
kad se pozledi svet davnih rana
i nasmeši se iz daljina
noć kad su dobili prvenca sina.
Za čas dana
kad budu ostavljeni samima sebi,
kada sve ovoga sveta,
i prijateljstvo kakvoga cara,
i zamke kakvoga kneza i dužda,
robovanja kod hana Nogaja,
bitka kod Lima i Velbužda,
krv ljudska što se u boju prosu,
ostanu negde iza vrata,
iza prozorskog smeha i sjaja,
za čas dana kad budu sami
kao zvuk izgubljen u kosmosu.
ZA SMRTOMRSCE
Tražim pomilovanje
za one koji brzo zaborave mrtve,
one što odmah sa spiska ih skinu
i prekinu sa njima veze
olako kao paučinu.
Za čoveka koji na grob prijatelja
ne posadi trešnje ni breze,
koji sa kola i sedlenika
u rodnom kraju nikada ne siđe
da postoji na grobu pređa.
Za ljude koji su na smrt ljuti,
koje vređa
pomisao da bi mogli umreti,
koji će u grob poći zabrinuti
kao oni što idu u tuđinu
gde ne znaju ni jezik, ni običaje,
gde ne poznaju duše žive;
za ljude koji pred smrću negoduju
kao da ih ni dužne ni krive
šalju na robiju koja večno traje.
ZA VAŽNE
Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.
Jer biće za njih razočarenje
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove,
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda.
ZA SEDAM GLADNIH GODINA
Za sedam poslednjih godina zime,
za sedam gladnih krava bez mleka
koje popasu i pobrste
sedam najlepših prvih proleća,
pogase sve što bukti i tinja,
poharaju sedam majskih škrinja;
za sedam glečera koji slede
sedamdeset i sedam ranih vera,
sedamdeset sedam zanosa;
za skamenjenih sedam java
bez ushita i bez snova,
bez gejzera
i bez duga,
bez kolibara,
bez prolećnih gromova i odjeka;
za sedam gladnih krava bez mleka,
za sedam godina bez sunca i žara,
za ohlađenih sedam vulkana,
za sedam prašuma suhoga granja,
za pogašenih sedamdeset i sedam lava –
pomilovanja!
O POREKLU
Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju s ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.
Ja imam
svetitelja oca i deda,
imam svetitelja za kuma,
i na nebesima
sve Suhoj planini od gromada
preko Sitnice do Rasa i Huma
moja loza vlada.
Ja znam ko sam
i po mržnji besomučnoj
kojom me zlopakosni gone odvajkada,
znam po tome koliko sam Ugru
pred očima crn
i po tome koliki trn
u san Vizantiji moja moć zabada.
Ja znam ko sam
i po prijatelja svojih gospodstvu,
i po blagorodnosti njihova lika
i slavi im koplja i štita.
Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu,
o mom poreklu iz knjiga starostavnih
vladar na dalekom dvoru
i letopisac u manastiru čita.
O ŽENIDBI SINA
Kad gospodin car ima da ženi sina
i novi mu dvorac zidati treba,
u pomoć neka dođe sva carevina,
i mali i veliki neka se sjate,
konjušar neka mu ždrebad podari,
sokolar neka odgaji sokole,
neka sebar da i što ne može dati,
neka mu pomognu dočekati svate.
Kad carica krštenje kćeri oglasi,
neka pevaju vladike i patrijarsi,
zlatna kandila nek gore u oltaru,
neka kudeljnica pokrivač detetu prede,
trgovac koji kroz carstvo karavan tera
neka na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka sebar jagnje martovsko donese,
nek kćer daruju svi koji se u carstvu dese.
Kad sebar ima da ženi sina,
neka se od ruke dovija svake,
koliba neka se okrpi stara,
neka mu mobe sebri i meropasi,
neka jesen pozove za rizničara
da mu napuni podrume i čardake
da ima čime dočekati svate,
neka uzme ćukove za crkvenjake.
Kad ima da se krsti kći sebarke,
neka pevaju kosovi i konopljarke,
neka sunce gori u četinaru,
neka joj paučice pokrivač udese,
a zvezda na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka se naruči susedu kotaričaru
da joj kolevčicu od pruća donese.
O DRŽAVNOJ IMOVINI
Svi slivovi Laba i Vardara,
sve slane s livada i sa njiva,
svi glečeri što ih ima Šara,
ledenice pod strehom niske,
sve nebo sinje,
svi pljuskovi koji se za suše
okorele zemlje sete,
svi povodnji u dane juga,
naručja svih jaruga,
sve suze sirotinjske,
sav znoj sa čela sebra
da sruči se u carske delte.
Sve mleko u sva vremena
niz pašnjake, niz otave,
niz vimena,
da se u carske bakrače
i muzlice utače.
Sva vina bela i rumena
iz vinogradnih sela,
sa sebrovih čardaka,
iz natega i bardaka,
sva šira vinograda mladih,
da do carske se stoči buradi.
Sav med što ga skuplja pčela
sa voćnjaka, sa behara,
sa trepavica bilja,
s livadskih epitrahilja
da teče do carskih pehara.
Sve ponornice zlatonosne,
srebrnjaci gorskog vira,
sve duge sedefaste,
sav biser što u školjci raste,
zvek perpera i talira,
sve blago što ga sebar zbira,
pregršti i vreće zlata
što se staču sebru s nokata,
sa motika, sa lopata,
svaka olovna ruda
i srebrna tanušna žica
da teku do carskih vrata.
Sve jarice i ozimice,
svaki struk ječma i zobi
što zemlji kroz busenje probi;
sve ražano zlatno zrnje,
sve pšenice belice
koje sebarska oveju gumna
i vetrenjače sebarske
u carske da se staču žrvnje;
sve brašno mirisno i belo,
sva njegova lava
da se slije do carskih naćava.
ZA ŽIR
Brodari ti grade bele lađe,
sokolari odgajaju sokole,
pčele ti sa sunca donose saće,
zlato ti ribari love u pesku,
sebar sa polja plodove zbira,
lovci skupljaju rogove jelenske,
prepisuju ti dijaci jevanđelja,
slikari daruju ikone i freske,
kovači kuju dveri manastira,
u kadionice tamnjan toči smreka,
zlatna kandila ti iskivaju tuje –
za žir ti se jedino molim,
žira u šumi pod granama neka
da mu se, kad ga pod zimu nađe,
izgladneli otrok obraduje.
O OBORENOJ CRKVI
Ko na vojsci obori crkvu,
da se hrtovi napuste za njim,
i da se obesi o prvom hrastu.
Ako se grane na hrastu slome
i odreši se vezano uže,
da se grešnom vojniku tome
u srce gađa zrnom puščanim.
Ako li anđeli šaku pruže
i zaklone mu prsa njome,
da mu se obe ruke odseku,
i da se ranjen pusti u travi
o pelenu i gujinu mleku.
Ako ga prehrane šumski mravi
semenom što se s bilja prosu,
da mu se u oganj naredi bosu.
Ako oganj plaha kiša omete,
znači, nebo ga gleda bez ljutnje,
jer je nekada spasao dete
iz nabujale vode mutne.
O OLTARU
U oltar da ne ulaze žene
ni trudne, ni nerotkinje,
ni udove, ni neudate.
Ako preko praga časnih dveri
kroče vlastelinke,
gospođa carica ili carske kćeri,
neka ih sveštenici vrate
i neka im arhijereja svita
deset noći
pokajnice čita.
A ako žensko sebarsko čeljade
u oltar stane,
neka se zavede daleko u goru
među jele sinje,
odakle ne može natrag da se prokrade,
neka se pusti da ga raskomada zverinje
i da ga raznesu vrane.
O CARSKOJ MILOSTI
Da sudije prolaze kroz carstvo širom
i budu vesnici milosti carske.
Kad opazi sudiju carstva,
da se ko spava ukraj tuđih staja,
kome su strehe gole grane,
oseti kao kad stiže proleće
koje razapinje šatore na sve strane
kao da je pošlo da osvaja.
Da se gladni čak u selu devetom
koji se potucaju i prose,
kad čuju da stižu sudije od cara,
osete kao kad dolazi leto,
kad ptice polažu jaja u otkose,
i peći za hleb zagreva junska jara.
Da se prezreni na vest samu
da se sudije nalaze ispred sela
osete kao o prazniku u hramu
gde se za iste grehove istom kaznom
preti i velmoži i meropahu,
gde se smrtnim oseća i car i vlastela.
O PTICAMA NEBESKIM
Da se igumani manastira
i kaluđeri ogrnuti rasom
o pticama nebeskim brinu,
da zimi hrane
pometene vrane
što se snežnim poljem kupe i viču
sebarskim grubim glasom.
Da se mitropoliti i vladike sete
senica, sa sunca izgnanih
veselih prosjakinja
što ogrnute samo šalom izmaglica
u januarska jutra sinja
drhte ispred paperte.
Da ptice nebeske ne padnu u zaborave.
Zemlja i voda kad vrata pozatvara,
kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave,
da crkva u oltar pusti goluba,
da ne razgoni setnih gugutaka
sa zvonara.
Ako za trpezom kome od igumana
i mitropolita
ne bude gladnih putnika iz daljina,
ako se ogluši o beskućništvo ptica,
da se liši svešteničkog čina
i pogna da se kao vrana
od njive do njive tuđe skita.
ZA KALUĐERA
Za kaluđera Dečanskog manastira,
kaluđera koji pod raspećem
u dimu i u mirisu sveće
nagnut nad biblijom
o ljubavi samo mesta bira.
Preskače Kaina i Avelja
i bajku u Kani
o hlebu koji jedan
hiljade može da nahrani.
Preskače Deset zapovesti,
a čita o Adamu i o Evi,
priču o Ruti,
o Mariji Magdaleni,
o Sodomi i Gomori,
sve dok se manastirski ne jave petli,
dok sunce ne ogreje gnezdo ševi.
Za kaluđera
kome svake noći na san dolazi
kako leti o desnuju ljutog zmaja
kroz goru koja zvezdom rominja,
a pod krilom mu, ukradena,
odnekud iz raja,
najlepša od mladih monahinja.
ZA NEPELEGRINE
Za one koji nikad pelegrini
nisu bili,
koji nisu nikad svojom rukom
zažegli plamen,
ni isterali iskru iz kremena,
nisu vodi pomogli da šikne iz stene,
nisu gradili kolibu od gline
ni od slame,
nisu niz potok puštali splava,
ni imali barke polomljene,
nisu nikada za saputnika
imali jedino mrava,
koji nikada nisu bili nasamo
ni sa jednim morem ogromnim
ni vode, ni nade, ni očajanja,
koji ne poznaju vasionu
ni na njenom prizemnom spratu,
koji nisu nijednog celog dana
živeli od zvezdanih samo visina,
niti se ijednom ogrejali
ushitima pesnika i pelegrina.
ZA NESHVAĆENE
Tražim pomilovanje
za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.
Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti greznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.
ZA NAIVNE
Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slab i jaki,
nesuđen i onaj koji se sa robije vrati,
bezruki i čovek s rukama obema,
miropomazani i odlučen od vere,
zvani
i onaj što pred vratima čeka,
za njih, za sebe,
za svakoga čoveka
tražim pomilovanje.
ZA ONE KOJI SE SPOTIČU
PREKO PRAGA
Tražim pomilovanje
za bezazlene,
za njine začuđenosti nedogledne,
za ljude večno maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe, za setne,
za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.
Za nespretne i neuke,
za one koji se spotiču preko praga,
koji čašu ispuštaju iz ruke,
za one što uvek u prikrajak stanu,
koje svaka mala stvar razdraga,
s kojim se svaki radosno sretne,
za one koji idu zamišljeni
kao da nose kapljicu na dlanu,
za one koji nisu slični meni
i za one sa mnom istovetne.
ZA PASTVU SRCA
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za tragikomične gnjurce
i vodiče
kroz labirinte srca beskrajne,
za poniranje u sebe žedne,
za nedosledne
zbog doslednosti neke tajne,
za verolomne
zbog vernosti neke unutarnje,
za skromne
zbog nekakvoga u sebi bogatstva,
za one koji su samo srcu
verna pastva.
ZA SUŽNJE POMILOVANE
Tražim pomilovanje
sa sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kud da pođu i korače,
s kojima niko neće da stane
i kad ih nevinim opet oglase,
i kad plate caru harače.
Za pomilovane robijaše
kojima niko konaka ne da,
kojim hlebar neće hleb da proda,
s kojima ni u crkvi ljudi ne vole
da čitaju zajedno očenaše,
s kojima slobodno razgovara
samo uhoda.
Za sebre, sužnje pomilovane,
koji su večni dužnici cara,
koji prošlost kao zlu mađiju
ne mogu nikad sa sebe da svuku,
od kojih i zlikovci nepohvatani
nadmeno se tuđe i kriju,
i drugovi iz detinjstva beže
za prvu na putu zaokuku.
Za sužnje, care, pomilovane,
za njihovo pomilovanje
od vodeničkog kamena teže.
ZA ČOVEKA
KOJI JE POGUBIO
PERGAMENTE
Tražim pomilovanje
za čoveka
koji se vratio s duga puta
a pogubio dokaze i pergamente
da je onaj za koga se kaže
i koji jeste,
te mu ljudi ne veruju na gola slova.
Za čoveka koji rukom pokazuje
ohlađeni dimnjak svoga krova
i travom zaraslu stazu do praga,
a niko mu neće da posvedoči
da je provodio tamo dane.
Za čoveka koga živa sahrane
pa nije ni na zemlji
ni u njenoj tami
i memli.
Za viteza
kome su ruku ljubile majke
i koga su blagosiljali starci
dokle ne poseče troglavu neman
gradu ispred samih dovrataka,
dok ne potuče po stenju šarke
i ne povadi zmijske žalce
iz nogu bose čobančadi,
a koga zaborave za tren oka,
još dok gledaju mrtvu aždaju
i mrtvu šarku i poskoka.
Za čoveka na koga se
zaboravom i oni bace
koje iz čeljusti nemani spase.
Za vojnika koji bukvice nema
a bez knjige carske važne
ne može caru da dokaže
da je u ratu zadobio
sedam rana bez prebola,
da ima na prsima ožiljaka
više nego u grudobrana,
da mu još telom metak kola.
Za vojnika koga kad borba prođe
bace kao slomljenu pušku
u staro gvožđe.
ZA SLUGU JERNEJA
Tražim pomilovanje
za slugu Jerneja
koji otkako raste trava
i nebo ogrozdom zvezda rodi
uzaludno traži svoja prava.
Za slugu Jerneja
koji uzora
brazdu dužu od ekvatora
i više istuca kamena tvrda
nego u pobrđu što je brda,
koji poveza više snopa
nego što drugi kita cveća.
Za slugu Jerneja
koji na raskršću viče iz glasa
da je njegova njiva koju kopa
i njegova krava koju napasa,
da je glava koju ima
na ramenima
njegova glava.
Za one o čija se prava ogluše
svi, od kmetova pa do cara,
čija kletva bude silniku teška
po nekoliko teških tona,
ma ne bilo duše,
ma ne bilo ni boga ni demona.
ZA ALKOHOLE
Tražim pomilovanje
za alkohole
crvene, žute i zelene,
slabe i jake,
iz zemalja magle,
iz zemalja sunčane pene,
za njihove slatke opsene,
za ni na nebu ni na zemlji čardake.
Za pijanice, emigrante
u stanje gde mogu manje da misle,
manje da pamte,
manje da pate.
Za ljude koje alkohol proizvodi
u što ne može ni jedna sreća,
koje njegovi karavani
odnesu do takvih suvati
gde se putnik više ne doseća
sumorne stanice odakle krete
ni da li bi do nje da se vrati.
O KAMENOVANJU
Da se preljubnica na trgu kamenuje.
Ako nemadne bezgrešne sebarke
da se prva maši rukom oblutka,
da se pozovu žene vlastelinke.
Ako se nijedna od njih ne usudi
da se baci kamenom posred grudi
što ih ljubav do greha zanela,
da se pozovu monahinje iz hrama.
Ako se ni njihova ne digne ruka,
ako i one obore čela,
da se pozove i carica sama,
do trga da je doprati cela svita.
Ako se ni gospođi carici ne ushita
da se kamenom na grešnicu baci,
neka zažmure straže i dželati,
neka puste da osuđena beži
kuda je vode koraci,
neka niko ne trči da je vrati.
O PRELJUBI
Ako vlastelin učini preljubu
sa sebarkom,
da se sebarki nakaleme velike ospe,
pa da se živa u kulu zazida
i kula da se opaše dubokim jarkom;
a vlastelin na stazi kojom je bez stida
hitao na sastanke
da se pepelom pospe.
A ako se ikad u carstvu mi desi
da se vlastelinka zaboravi sa sebrom,
u kuli svojoj
ili u sebarskoj potleuši,
da se drznik sebar obesi
usred dana kad se senke smanje;
a oskrnavljena kula da se sruši
pošto se preljubnica vlastelinka nagna
da joj s prozora posmatra vešanje.
ZA SVADBE BEZ VENČANJA
Tražim pomilovanje
za svadbe učinjene bez venčanja,
bez blagoslova arhijereja,
van Studenice i Dečana,
za svadbovanja
onih koji su sunce uzeli
za svedoka,
a za izmirnu
proglasili miris bilja;
za one što su bez svatova,
kao u zadužbinu Svetoga kralja,
ušli u duboku šumu mirnu
punu kosova, zeba, kreja.
I nad otvorenom knjigom života
što je blistala, šumela i mirisala,
kao iznad jevanđelja,
na pitanje šume
uzimaju li se drage volje
odgovorili, prvo čovek
pa onda žena,
kao pred sveštenikom što drugi čine,
da će zajedno sav život proći,
njegovo mesečinom obasjano
vilinsko polje
i njegove urvine.
ZA MARIJE MAGDALENE
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za žene kamenovane,
za njine saučesnice, pomrčine noći,
za miris deteline i granje
gde su pale opijene
kao prepelice i šljuke,
za njine živote prezrene,
za, neudostojene samilosti,
ljubavne njihove muke.
Tražim pomilovanje
za mesečinu i rubine
kože njine,
za njene sumrake,
za pljuskove kose raspletene,
za ruku srebrno granje,
za njine ljubavi razgolićene
i proklete –
za Marije Magdalene.
ZA POGUBLJENA
LJUBAVNA PISMA
Milosti, care,
za ljubavna pisma koja prežive
srce i ruku što ih pisa
kad se naga
nađu na tuđem hladnom dlanu,
kad sveštenici i grešnici stari,
kad tvoji pisari,
podvlačiti redove u njima stanu.
Za pisma prezrenih nesrećnica
koje su posle trećega sina
zavolele čoveka
s kojim nisu rađati smele.
Za poruke u neveštim stihovima
koje su tvoji kopljanici
slali ženama Grka i Latina.
Za ljubavne ispovesti monahinja
koje je odnekuda iz pakla
na sunce izneo pakosni đavo.
Za pisma tuđinskog vojskovođe
koga se tragična strast dotakla
prema vlastelinki kraj Vardara.
Za poslanice tvojih poklisara
koji su u tanane voljene ruke
mletačke špijunke
predali važne tajne carske.
Za tvog carevića prvu mladu setu
pisanu potajno na pergamentu
zbog lepotice koje sebarske.
ZA SEBARSKE ŽENE
Milosti molim
za šale sebarskih žena
kad se povuku u vajate
i luč utrnu,
za širu njihovog kikota u tami,
za misli što ih, u sumrak, prate.
Za mašte njine suncem opaljene,
i tajne mirisom sena zapahnute,
za sebarske žene,
za uramljenu u netačna sećanja
noć ljubavi i noć porođaja,
za ono od čega im kraj ognjišta
svekrva ugljevlje gasi, i odbraja.
Za sebarske žene rano udate,
iz materinskog krila prenesene
pod kamene usove strasti;
za drevne u njima prošlosti ostatke,
za uročice pod dečjim uzglavljem,
za bosioke skrivene u krovu,
za sebarki uzdahe potajne
kad se o kraljevićima pričaju gatke,
za njih što i u doba rata,
kad im pod srcem ubijaju dete,
trudnoću blagoslovenom zovu.
ZA BRANKOVINSKE SELJAKE
Za brankovinsku posnu ilovaču
kao mak crvenu posle kiše,
za neobrađenu zemlju kraj puta,
u sabljičici i u draču,
za raskoš korova i kukuta
oko seljakovog plota i međe,
za nepabirčene njive smeđe,
za misao mu nesavremenu:
kad čovek ima trpezu punu,
neka se nahrane i čavke i vrane,
za plodove što mu pod voćkom trunu.
Za seljake brankovinske,
za njihove psovke,
za kritiku njinu
koja ne bira gde će pasti,
koja zvezde i sunca s neba skine,
koja razveje oreole
sa svetaca i sa vlasti;
za političke kombinacije nikle
kraj lampeka
u mirisu džibre i komine;
za brankovinskog takvoga čoveka, –
a toliko svesnog slobode i nacije
da bi mu pozavideo i Perikle.
ZA NEROTKINJE
Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.
Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.
ZA ČOBANKU KOJA SE
PO OCU NE ZOVE
Za dete kome se otac ne zna,
čije ime majka ne izgovara,
ni pred licem sina, ni sveštenika,
ni licem cara,
za otroka koji za ocem čezne
i kada stasa do vojnika.
Za nejaka stvora
koga mati ostavi ukraj stoga
vlasteoskoga sena, vlastelskih krstina,
na milost i nemilost tuđih duša.
Za prećutanog velmože sina
kome se smiluje
uboga kudeljnica iz potleuša.
Za dete ničije
što bez nedra majke život poče,
kome ne ostavi otac štita,
za nahoče
kome nema niko da dvori, niko da mosti,
niko da tepa,
samilosti!
Samilosti
za čobanku koja se po ocu ne zove,
koja ne zna čije je kosti,
čijeg mleka,
ni gde joj se očinski krovovi dime,
za tvog kopljanika koji slavi
pomajke sebarke krsno ime.
ZA PESNIKINJU,
ZEMLJU STARINSKU
Za pesnikinju, zemlju starinsku,
za njene večne rekvizite
i šablone,
za nebesa koja nežnošću kipte,
za patetične sukobe vasione,
za livade nikad idile site,
za liriku mirisa i mesečine,
za prezrene aprilske plaveti,
za oktobarskih šuma buktinje,
za slikovitost njinu prastaru,
za bajku što je piše inje.
Za zemlju,
za melodičnost njene poezije,
za bogatstvo sroka
planinskih njenih odjeka,
za njenih potoka slobodan stih, mladi,
uspavanku što je usred ušća
peva reka,
za zdravice što ih iz kamena
napijaju vodopadi.
Za zemlju,
za slovo ljubve,
poeziju ljubavnu njenu,
za madrigale vodenog cveta,
za svadbenu pesmu belog granja,
za julskog neba zbirke soneta,
za pesnika koji voli i sanja,
za kosa, za slavuja,
za njega, za svakoga
koji je pao nemilosti –
pomilovanja!
ZA ONE KOJI
NE UMIRU NA VREME
Za duševno stanje
kao od pre pola veka,
za čoveka
koji voli starinske ljubavne pesme,
za one koji se prohujalog drže,
koji pišu kako se pisati ne sme,
za ljude koji ne umeju da idu brže,
koji zaostaju bar pola koraka,
za one koji ne umiru na vreme,
koji boluju od osvrta i rastanaka,
za one koji ne pale i ne žare,
za stare podvige i za slave stare,
za one čiji je zavičaj
na obalama prošlosti ostô,
za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,
za one koji ugašena sunca brane,
koji se sećaju snegova od lane,
tražim pomilovanje.
ZA APOKRIFE
Tražim pomilovanje
za prognane
bogumilske apokrife
i romane,
gde se vide tragovi ruku,
gde su redovi ispodvlačeni
olovkom plavom,
gde su pokidane mnoge strane,
o kojima se govori sa podsmehom,
a čitaju se sa zaboravom;
za one koji se u večnost ne voze
kolesnicom lakom
niti jašu na konju brzu,
već se polako
veru kamenitim stazama koze.
ZA MAĐIONIČARE
Pomilovanje tražim, care,
za mađioničare,
što ugledaju li sunca pramen
u čijem delu,
ili zrno žita,
ili cela leta lelujava,
što spaze li kome na čelu
milosti znamen –
razveju maglu iz rukava,
izgovore neku čaroliju,
i sve skriju.
Za mađioničare,
koji sred nečije pomrčine
pale hladne bengalske vatre,
koji pokusom preobraze
u polje pšenice nečiju plevu,
i u dvorce nečije šatre
i čatrlje,
koji mehovima, opsenarski,
raspire oko nekog slave vrevu.
Za mađioničare,
kojima je samo sadašnjost data,
za njih,
za sve što za sobom ostavljaju
jedino kule od karata.
ZA ISMEVAČE
Tražim pomilovanje
za ismevače
koji sve izreda izvržu ruglu:
mesečevu glavobolju,
i sunčev optimizam,
dobrotu njive,
radoznalost voda,
dušu zatvorenu,
dušu što se lako oda,
strasti staraca,
ljubavi mlade penu,
svačiju ubogost,
svačiju veličinu,
one što za druge žive,
one što za druge ginu,
delo bez vrednosti,
delo gde vrednosti ima, –
za uboge ismevače
kraj kojih simploni sreće minu
okrznuv ih samo perjanicama
svoga dima.
ZA ZAVIDNIKE
Za zavidnike koji pomodre
od odblesaka sunčanog dana
što u nečije dvore prodre,
za čoveka koji mrzi i vodu zato
što žubori iza tuđega plota,
i zemlju, jer rađa i kod drugoga,
i selica jato
koje na tuđu kulu sleće.
Za zavidnike
koji pisnu kao zmija u procepu
iziđe li čija smelost na videlo,
reknu li ljudi koju reč lepu
za nečije delo.
Za ljude
koji priželjkuju da sudba nanese
na čardake veće od njihovih
zemljotrese,
da jezik požara
stogove nečije slave lazne,
a oni da ga motre negde izbliza.
Za zavidnike,
njima, care, ne treba gore kazne
od zlobe koja im srce nagriza.
ZA PESME
Za pesme
što u tankim lirskim košuljicama
iziđu na posmrtne kritike ciču,
kad svaki žudan kamenovanja
kamenom se na njih bacati stane,
kad hajkači na stare slave
ledenome podvrgnu biču
pesnikove stihove nedopevane.
Za pesnikovu prvu ljubav
zatvorenu u stihova
krhke komore i pretkomore,
za čednost njenu,
kad pod radoznalosti padne lupu,
kad svačije mašte vetrenjače
u pogon krenu
da pronađu gde se i zbog koga
prva pesnikova tuga zače;
za takozvane pesničke grehe
kad ih na arhangelske stave vage
licemeri na okupu.
Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa
kad nepozvani pesmi na vrata
odnekud spolja bane,
a pesnik leži bespomoćan
u zemlji dublje od dva hvata.
ZA PEPELJUGU
Tražim pomilovanje
za lepotu koja pod koritom spava
dok se maćehina kći u zlatnom ruhu
dvorom šepuri,
za pepeljugu,
za pepeo suri
koji po njoj pada
dok kraljević kćeri maćehinoj
sasečenih peta
cipelu navlači;
za pastorku koja u zapećku stoji
dok su oholih maćehinih kćeri
pune tvoje dvorane i perivoji;
za lepotu koja pod koritom spava
u lancima nehaja i prezira,
za njene u vrtu zametnute stope,
za pastorku koju ne izvode
pred kraljevskog prosca da je bira.
O LOVU
U svako doba zore letnje
da su spremni sokoli i hrtovi,
kad car ushte s vlastelom da lovi,
da se krene još za rose i hlada
dokle nisu utve zlatokrile
na jezeru skrivenom u ariše
mesečinu sa vode razagnale,
dok se sove nisu od dana skrile,
a na sunce izašle kamenjarke,
dok zemlja ko dete okupano diše,
dok ne navuku oklope fazani,
dok se kreje ne stanu da oblače,
dokle jelen rogove ne razmrsi
iz granja pod kojim je prenoćio,
dokle ris ne naoštri kandže.
Da se carski gosti i poklisari,
tuđa vlastela na dvoru zatečena,
u lov zovu,
i carević i presvetla carica,
koja me je pratila i na vojsci,
među vlastelom da budu u lovu.
ZA LOVIŠTA
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za lovišta,
za načičkane gnezdima grane,
za krila kobaca,
za neboparne podvige njine,
za tetrebovo ludovanje,
zaverenički drveća tajac
pred čas kad će sunce da zađe,
za mozak zmije kamenjarke,
za osunčani trem guštera,
za mleko gljiva,
za divljih pčela šumska podgrađa,
za svitaca i panjeva noćne varke,
za bezimena, jedva vidljiva, stvora
što u plen smera,
za šume sveži prapočetak,
za ranjena pluća granja,
i puni mesec u koji se kao u nišan
zabija metak.
ZA ZVERI OKLEVETANE
Za grabljivice i zveri oklevetane,
za vukove što se kroz zabran stari,
u letnje dane,
spuštaju smireno kao kardinali,
za lava u prašumi što sanjari
kao pesnici romantičari,
za porodicu vedru medveđu
što se detinjski šali,
za pospale u senci jaguare
i pantere,
za risa u kavezu
koji kao čovek tamnicu lomi,
za svako gonjeno zvere,
za zverinja srca životu odana,
za sva njihova i sva naša
zverstva
i dobra bogodana,
pomilovanja!
ZA BOGOVE
Tražim pomilovanje za bogove,
za glas rđavi što ih bije.
Šta su sve negdanje smrti-pešaci
koje su putovale od neba do zemlje
po sto godina,
koje smo ponekad i umolili,
prema smrti koju bog zemaljski
za čas tili,
bez oklevanja, na nas baci.
Šta su razdaljine
između ljudi i Jehove,
koji je bežao od ljudskih patnji
bez predaha,
prema razdaljini
koja odvaja zemaljske bogove
od robova i meropaha.
Šta su nepravde boga Peruna,
šta su njegove grmljavine
u doba juna
koje pogode prvo čobane,
i prvo sebarske pšenice spale,
prema nepravdi zemaljskih bogova
koja i iz vedra neba bane
među nezaštićene i među male.
IDU CARSKIM DRUMOM
Idu carskim drumom ljudi
kao iz pakla utekli,
nepca im ljuta rana pali.
Ko su oni, ko su oni?
To su grešnici što su hrišćane
u drugu veru prodali.
Idu carskim drumom bezuhi,
ne raduje duše njine
glas ptice što šumu srebri.
Ko su oni, ko su oni?
To su na zborovima pohvatani
nepokorni sebri.
Idu carskim drumom ljudi
ožeženi, modrica puni.
Ko su oni, ko su oni?
To su jeretici
i babuni.
Idu carskim drumom ljudi
rasporenih nozdrva,
pogled im se gasi
Ko su oni, ko su oni?
To su od gospodara
odbegli meropasi.
Idu carskim drumom bezruki
do zemlje povijeni,
ko da im je tisuću godina.
Ko su oni, ko su oni?
To su sebri što su se poigrali
bradom vlastelina.
O BABUNSKOJ REČI
Ako vlastelin rekne reč babunsku
bilo koje jeresi i smera,
ako pomeri išta na nebu
i u psaltiru,
da donese šaku perpera
i da se pusti na miru.
A rekne li sebar
caru, svecu ili patrijarhu
i crne su ti oči u glavi,
ma i ne dirao u boga,
da se bije
palicom suhoga gloga
dok mu telom ne pogamižu
modri gušteri i zmije,
dok od njih ne poplavi.
O JERESI
Ako se jeretik,
koji čita druge očenaše
i pričešćuje se hlebom bez kvasa,
oženi hrišćankom,
da se izagna iza bregova
i talasa
bogougodnice zemlje naše,
van domašaja
nemanjićkog sunca i njegova sjaja,
da mu se oduzmu i žena i deca –
bez njinog pristanka ili sa pristankom.
I ako jeres ne ushte da menja,
da mu carevog ne bude oproštaja,
da se ne vraća sa daljnih obala;
ali da mu, grešniku,
svakoga jutrenja i večernja
za spas zvone zvona
velika i mala.
O PIJANICAMA
Ako čovek u piću
nanese vlastelinu uvrede i sramote,
da se s njim pođe do prve velike reke,
ili gde je duboka bara
obrasla u vodenu travu i okreke,
kuda se šuljaju belouške zmije,
gde se kote žabe i punoglavci,
i da se do grla potapa tamo pet noći,
pa ako ga zmije i trave
ne udave,
da se u tamnicu memljivu baci,
da grki pelen umesto hleba jede,
da mu kuvaju čemerike stare.
A ako se, i iz tamnice izveden,
opijati stane,
da mu se odseče
ruka kojom je točio pehare.
ZA ONE KOJI
CARSKE DRUMOVE ORU
Tražim pomilovanje
za zovinu sviralu nedužnu
koja govori u lice caru
što se samo zemlji poverava,
što krišom dotura vetar vetru
i mrav šapće na uvo mrava.
Za one koji pričaju glasno
šta su videli na carskom drumu
i iza zidina manastira,
za sebre koji se suludo rote
protiv velmoža,
koji bez koplja i bez noža
naleću na perne buzdovane,
za nepokorne
koji drumove carske oru,
koji u razgovoru
sateruju cara do duvara.
Za ljude i žene
u čijoj su mašti razmere sveta
pomerene,
za one koji usred podne,
dok sunce bilionima sveća
sija tebi i meni, care,
nose neku svoju, malu, sveću,
za ljude do zuba naoružane
na rogove puža kad naleću.
Za svačiju zabludu tužnu,
za hrabrost usamljenu i izlišnu,
za tajne što su progovorile
kroz zovinu sviralu nedužnu.
ZA VRLINE
U MANE PROMETNUTE
Za one što se zbog vrline preterane,
među ljudima nedozvoljene,
izopače,
za čoveka koga anđeo začne,
a đavo dotka,
za isposnice
koje priroda, hiljadurotka,
ljuto prokune
i u duši im zapali poročne mašte;
za one koji dugo, ćutke,
gutaju gorčinu,
kada najednom iz njih grune
otrovanih reči lava;
za ljude nekada tople i krotke
kad zlom prevaziđu i sebičnjake;
za pregaranja i gladovanja
očiju i srdaca i dijafragmi
da bi potom se prometnula
u vukodlake nezasićenosti;
za čoveka koji se nadljudski odricao
kad požudno zatim stane da jagmi.
ZA LJUDE KOJI JASNO VIDE
Care Dušane,
za ljude na raskršću
između alfa i omega,
između Zapada i Orijenta,
kojima se čini
i u Vizantu da nešto trune,
i u Mlecima da nešto cveta;
za one kojima i levi i desni
protivnik bude,
za ljude koji nikom nisu pravi,
jer jasno vide
i vlastelina, a i sebra;
za one na koje ikonoklasti
podižu hajke,
a ikonoborci ih čekaju
iz zaseda,
za ljude o kojima patrijarsi
govore da su bogumili,
a bogumili
da su izneverili prvo hrišćanstvo;
za čoveka koji se opire sili,
pa dolazila od Skita ili od Huna,
ili joj u zaleđini bilo carstvo,
ili je vršila nad čovekom
šaka babuna.
ZA LAŽI IZGOVORENE
IZ MILOSRĐA
Tražim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rđavome da je rđav,
za onoga kome je žao
čoveka istinom unesrećiti,
za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji će ponižen biti
radije nego koga da ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni čoveka druge misli i vere,
za one koji nikad ne bi mogli
drugome presude da izriču,
kojima se sve sudije čine stroge,
za svaku milosrdnu lažnu priču
i slične njima slabosti mnoge.
O NALAZAČU
Ko nađe u carevoj zemlji
što bilo:
stare novčanice saske,
brojanice kaluđerske, čelenke i toke,
ženske kopče i pasove od srebra,
mreže ribarske,
zarđalo sečivo srpa i kose,
slomljenu potkovicu,
ili samo srmenu iglu inja,
i školjku rose,
da ne utaji,
da caru nosi
kao da je našao pregršt zlata.
Ako mu nađeno samo prenoći
u nedrima ili pod uzglavljem,
da se za utaju kazni po zakonu
koji kažnjava okorelog tata.
O BOŽJEM SUDU
Da okrivljenom koji rekne
kako je nevin,
a nema za to svedoka,
bude po običaju otaca dano
iz ključale vode,
ispred hrama,
da železo vadi usijano,
pa da s njime u rukama ode
do oltara.
Ako je doista nevin,
bog će mu biti na pomoći,
te će komad železa usijana,
ljućeg od žara,
osim svih ljudi, moći
izvaditi iz ključale vode
i odneti do časnih dveri,
a da mu ruke ostanu bez rana
i na licu se nijedna crta ne pomeri.
O PRAŠTANJU
Ja nisam bog.
Samo je on moćan toliko
da prašta,
samo o njemu ne govori niko
da je slab kad oprosti
i da je krivcu saučesnik,
da je babun kad pomiluje babuna,
samo kad on podiže svrgnute
i mrtve vaskrsava,
klevetnici ćute,
ne kažu da je zanesenjak ili pesnik.
Nisam ni vlastelin ni sebar
koji se sveti,
koji vraća žaoku za žaoku,
sram za sram,
nož na srcu za nož na oku,
ja se po srcu ne upravljam,
ja sam car zarobljen zakonima
koje propisujem sam.
Nisam ni sudija,
njima je u ruke zakon dat
da sude;
ni dželat koji veša, žeže, seče,
kamenuje koga.
Ja sam car
i nemam rašta
silaziti kao krvnik među ljude,
i mada vladam po milosti boga,
nisam bog da praštam.
