Autor Tema: Desanka Maksimović  (Posjeta: 5908 )

Offline glonga

  • Forumska Al-tipkovnica
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 9.011
Desanka Maksimović
« : 01 Siječanj 2009, 23:50:02 poslijepodne »
Zbirka poezije


TRAŽIM POMILOVANJE

/Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom/

Desanka Maksimović



PROGLAS


Po milosti božjoj
i blagoslovu svetitelja iz Rasa,
ja, car Srba, Grka i Arbanasa,
zemljama koje od oceva nasledih
i mačem osvojih,
koje povezah krvnim sudovima
svojih vojnika,
dajem zakonik,
i neka nema drugih zakonika
osim mojih.

Čedoubica, preljubnik, najahalac,
onaj koga zlopakosni đavo uze,
babun, bogumil i jeretik,
slabić koji na sudu ne govori pravo,
čovek koji skrnavi ikone svetih,
biće surovo kažnjen po zakonima mojim,
ali ne surovije
nego što u zakonu stoji.

Ja vlastelu, prema običajima otaca,
od sebara izdvojih.
Prvosvešteniku i vlastelinu
sudiće se blaže nego meropahu,
ali ne u strahu
od carstva mi,
i ne blaže 
nego što u zakonu stoji.

Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom
zakoni moji
biće umesto štita.
Ni robu pravednom, 
ni neznancu što kroz carstvo mi hita,
niti ikom
treba da ih se boji,
samo krivcu će se surovo suditi,
ali ne surovije 
nego što u zakonu stoji.



O CARSKOM SELU


Kuda prođu car i carica
ili konji carevi,
tim putem sme proći sebar
i vlastelin
samo pošto se još jednom 
javi prolećni grom s neba,
samo pošto još jednom padne inje
i njiva se mraza zaželi.

Na kojoj reci konji carski
ugase žeđ, 
neka na njoj još godinu dana
niko žeđ ne gasi,
neka sebar do novog kukureka,
do novih rosa i slana,
neka sebar čeka još godinu dana 
dok poteku rekom novi talasi.

U kom selu prenoće car i carica,
carski stanovi i konji,
neka se jazom opkopa
to selo i ta kuća 
neka ih sebarska ne skrnavi stopa,
neka tu prenoći čovek mali
tek kad ponovo odu na jug ždrali
i na med ponovo zamirišu svanuća.



O POKLISARU


Poklisar koji hita caru
iz zemlje tuđe,
ili od cara svome gospodaru,
da je neprikosnoven
čim u oblasti 
carstva mi uđe,
pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven.

Gde u selo dođe
da mu se pokloni vera,
da mu se kao gostu ukazuju časti, 
da mu se s puta skloni trn i kamen,
da se preda nj ne da
razbojniku ni guji;
pa pošto ruča ili povečera,
drugome selu da se poklisar preda 
i uz put zaklanja
kao plamen na oluji.



O SIROTOJ KUDELJNICI


U oblastima zemlje carske
ni za jednu stvar,
nijednog dana,
nasilja da nije nikome,
i sirota kudeljnica 
da je slobodna i poštovana.

Pogaze li konji najezdni
vlasteoska sena
ili carska žita,
da se pognaju u carske ergele. 
Pogaze li kudelju
kudeljnice sirote,
da im se zabije trnje u kopita,
da im se polome noge do kolena.

Da nema toga 
ko bi se usudio
da se protivu njena doma roti,
jer milost boga
štiti najpre carske dvore
i kolibe kudeljnica sirotih. 



O ODBEGLU ROBU


Ako odbegli rob,
bio od Srba, Grka ili Arbanasa,
iz moćne Vizantije,
ili bilo koga kraja,
potraži utočište na dvoru cara, 
da rob takav u sva doba
pod njegovim krovom nađe spasa;
i najveći od carske gospode
da blago primi roba,
da mu sama gospođa carica 
umornom doda vode;
da, dokle hajka za njim
napolju hara,
rob mirno prospava noći
na dvoru cara. 


O MEROPAHU


Meropah da radi u nedelji dva dana
pronijaru,
jedan da kosi
od jutra rana,
jedan da u vinogradu kopa; 
jedan po žezi, uza letnju jaru,
da kamenje nosi
na drum caru;
jedan da na žrvnju melje manastiru;
jedan da popravlja vlastelinu sleme, 
jedan da mu sprema za setvu seme;
a što ostane u nedelji dana
da radi za sebe sama.

 

O HIJERARHIJI


U oblastima carstva našeg
sve nebo zvezdano,
svaki vatreni presto,
i nebuloza što beskraj plavi,
do najmanjeg ognja je preslikano. 

Zna se svačija putanja i mesto,
i kad ko izgreva u punoj slavi
i dokle mu traje plima,
zna se kojom svetlošću ko sija
i od koga je prima. 

Kao između planeta
i zvezda pratilja,
zna se između podanika i cara
koliko je milja,
i kojom stazom ko ići mora 
da ne dođe do sudara.

I sebru, koji kao Kumova Slama
neizbrojan,
i neodređen kao maglina,
neuništivo iz zemlje izranja, 
zna se putanja.

 

ZA SEBRA

Tražim pomilovanje
za sebra
što niče i umire kao trava
u zaborav iz zaborava,
za trideset kućica njegovog krompira, 
za usukano kukuruza stabaoce,
za dim nad krovom,
za ono gde je, sledeći oce,
pogrešio delom i slovom.

Za sebra uvek verna životu, 
za sebra koji sunce voli.
Ako život izda i ševa,
i gušteri, sunca uživači,
i pesnikinja mirisa, zova,
za sebra, 
sebar izdati neće,
za sebra koji u povodu
vodi po desetinu
sebara sinova.

 

ZA SVRGNUTE

Za svrgnuta vlastelina
što sam sedi od zore rane,
za stolove tišinom zavejane,
za bokale i za kupe
gde vetre u ocat pretvorena stara vina, 
za slanike netaknute
kao celac januarski,
za čoveka koji zalud očekuje
da se prijatelji kraj njega skupe,
za onoga čija zla se jedino pamte. 

Tražim pomilovanje
za sve koji mogu lako pasti
iste sudbine,
za unapred znane nevolje njine
kad stanu kao oblaci da se plaste, 
za dom oko koga osvanu sante
što ih niko ne otopi, ne premosti,
za one kojima su samo laste
pod strehom gosti.

 

ZA ZEMLJU
KUDA VOJSKA PROĐE


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za zemlju ubogu kuda vojska prođe,
jer zemlja je takva,
ona voli kad je obraste trava, 
kad u polju čuje govor čoveka,
ona ne voli da ostane sama,
ona voli da je budi mukanje krava,
da je uspavljuje jaganjaca bleka.

Zemlja je takva, 
ona se guši od baruta i metana,
ona voli da se greje uz ognjište
gde pastir granjem potpiruje plamen,
zemlja društvo čoveka ište,
zemlja kao rodna grana 
voli da joj čovek spusti ruku na rame.

Zemlja je takva,
ona traži
da je čovekove ruke gnetu,
ona voli da se seme u nju baca,
da je zapahne miris zobi i raži,
voli da s proleća osvane u cvetu
trešanja i jabuka,
zemlja čezne
da je stogovima sena i slame 
zimi utopli ljudska ruka.



O VOJNIKU


Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući,
poruka mu od cara
tri nedelje da se odmara, 
da ga dvore svi odreda
u rodbini,
da mu s planine vodu nose,
da mu pevaju pesme stare,
da mu soko krilom hlad čini; 
ako ima bratučeda,
da mu oni konja timare.

Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući, 
poruka mu od cara,
tri nedelje da se odmara,
da se ne odziva i ako ga zovu
da se sudi,
ili ako iguman po njega poruči; 
da ga vreme na vratnicama čeka,
da ga čekaju i carski i crkveni ljudi,
i poklisar što stigne izdaleka.

 

ZA VOJNIČKA GROBLJA


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za vojnička groblja usamljena
kojih se regrut samo katkad seti,
za groblja bez suza i bez hlada, 
sa gdekojim znakom tvoje pošte,
gde spomenici jednoliki kao šinjeli
stoje jedan drugom iza potiljka,
gde pevačice nema da sleti,
kuda zaljubljeni ne dolaze 
da sakriju od ljudi svoje milošte,
kud put nanosi samo gavrane,
gde je šimšir jedina biljka.

Care Dušane,
za vojnička groblja gde svaka parcela 
pod konac stoji ko vojska u četi,
za vojnika koga kraj druma sahrane
bez sebarske zapevke gorke,
daleko od rodnog potoka i sela;
za izginule u svetu povorke 
odnekud iz Leđena, iz Carigrada,
kojima se majka i danas nada,
za groblja onih koje su carevi
u neznane zemlje slali da ginu,
za vojnička groblja u čas večernji, 
za njihovu podzemnu i nadzemnu tišinu.



ZA ONE KOJI SU HRABRI
SAMO KAD GINU


Za ljude koji misle da je sloboda
samo ono
što se puškom do puške doda,
koje, kao hrtove, u borbu pogna
samo miris baruta i ognja, 
koji su hrabri samo kad ginu,
samo u jurišu.

Za one
koji čim počnu mirno da dišu,
čim spaze da su se oblaci slegli, 
da miruju Turci i Ugri,
postanu robovi stvari
kojima su u borbi protivnik bili,
ili ih isposnički prenebregli.

Za barjaktare koji u miru 
gone trgovačke karavane,
za strelce ljubavlju nedoličnom
obuzete,
za kopljanike koji u lovu
pogube ordenje 
stečeno kod Velbužda i Stefanijane –
tražim pomilovanje.

 

ZA JERES

Blagorazumevanje molim
za jeres što se širi
u predelima carstva tvojega
da svet tek od nje postoji,
za jeretika što tvrdi da pre njega 
nije bilo požara ni vulkana,
ni mesečina, ni sunaca,
ni injem posutih šuma, ni snega,
da istorije reke tek od juče
pene se i huče. 
Za velmože koje govore
da za Uroša nije bilo gospodstva,
ni zlatnih kondira,
ni manastira.
Za ljude kratkovide 
i uskogrude.
Za mladoga koji misli da čovečanstvo,
da lepota koju mu oči vide,
nastaje kad on je na svet nastô,
da niko nije voleo slično, 
da velika svetkovina ljudskog života
tek s tim posta.
Za svačije mišljenje detinjasto
i jeretično.



ZA POSLEDNJE DANE


Care Dušane,
za nekoliko poslednjih dana
i sumraka
Dečanskoga kralja Stevana,
za poslednji čas nesrećnih 
vladalaca i junaka
kad potonula detinjstva barka
odnekud ispred njih isplovi
puna tuga
i junačkih igara i igračaka, 
kad se pozledi svet davnih rana
i nasmeši se iz daljina
noć kad su dobili prvenca sina.

Za čas dana
kad budu ostavljeni samima sebi, 
kada sve ovoga sveta,
i prijateljstvo kakvoga cara,
i zamke kakvoga kneza i dužda,
robovanja kod hana Nogaja,
bitka kod Lima i Velbužda, 
krv ljudska što se u boju prosu,
ostanu negde iza vrata,
iza prozorskog smeha i sjaja,
za čas dana kad budu sami
kao zvuk izgubljen u kosmosu. 



ZA SMRTOMRSCE


Tražim pomilovanje
za one koji brzo zaborave mrtve,
one što odmah sa spiska ih skinu
i prekinu sa njima veze
olako kao paučinu. 
Za čoveka koji na grob prijatelja
ne posadi trešnje ni breze,
koji sa kola i sedlenika
u rodnom kraju nikada ne siđe
da postoji na grobu pređa. 

Za ljude koji su na smrt ljuti,
koje vređa
pomisao da bi mogli umreti,
koji će u grob poći zabrinuti
kao oni što idu u tuđinu 
gde ne znaju ni jezik, ni običaje,
gde ne poznaju duše žive;
za ljude koji pred smrću negoduju
kao da ih ni dužne ni krive
šalju na robiju koja večno traje. 



ZA VAŽNE


Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu, 
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi 
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.
Jer biće za njih razočarenje 
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove, 
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda. 



ZA SEDAM GLADNIH GODINA


Za sedam poslednjih godina zime,
za sedam gladnih krava bez mleka
koje popasu i pobrste
sedam najlepših prvih proleća,
pogase sve što bukti i tinja, 
poharaju sedam majskih škrinja;
za sedam glečera koji slede
sedamdeset i sedam ranih vera,
sedamdeset sedam zanosa;
za skamenjenih sedam java 
bez ushita i bez snova,
bez gejzera
i bez duga,
bez kolibara,
bez prolećnih gromova i odjeka; 
za sedam gladnih krava bez mleka,
za sedam godina bez sunca i žara,
za ohlađenih sedam vulkana,
za sedam prašuma suhoga granja,
za pogašenih sedamdeset i sedam lava – 
pomilovanja!



O POREKLU


Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa 
pradedovi gledaju s ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.

Ja imam
svetitelja oca i deda,
imam svetitelja za kuma, 
i na nebesima
sve Suhoj planini od gromada
preko Sitnice do Rasa i Huma
moja loza vlada.

Ja znam ko sam 
i po mržnji besomučnoj
kojom me zlopakosni gone odvajkada,
znam po tome koliko sam Ugru
pred očima crn
i po tome koliki trn
u san Vizantiji moja moć zabada.

Ja znam ko sam
i po prijatelja svojih gospodstvu,
i po blagorodnosti njihova lika
i slavi im koplja i štita.
Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu,
o mom poreklu iz knjiga starostavnih
vladar na dalekom dvoru
i letopisac u manastiru čita.



O ŽENIDBI SINA


Kad gospodin car ima da ženi sina
i novi mu dvorac zidati treba,
u pomoć neka dođe sva carevina,
i mali i veliki neka se sjate,
konjušar neka mu ždrebad podari, 
sokolar neka odgaji sokole,
neka sebar da i što ne može dati,
neka mu pomognu dočekati svate.

Kad carica krštenje kćeri oglasi,
neka pevaju vladike i patrijarsi, 
zlatna kandila nek gore u oltaru,
neka kudeljnica pokrivač detetu prede,
trgovac koji kroz carstvo karavan tera
neka na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka sebar jagnje martovsko donese, 
nek kćer daruju svi koji se u carstvu dese.

Kad sebar ima da ženi sina,
neka se od ruke dovija svake,
koliba neka se okrpi stara,
neka mu mobe sebri i meropasi, 
neka jesen pozove za rizničara
da mu napuni podrume i čardake
da ima čime dočekati svate,
neka uzme ćukove za crkvenjake.

Kad ima da se krsti kći sebarke, 
neka pevaju kosovi i konopljarke,
neka sunce gori u četinaru,
neka joj paučice pokrivač udese,
a zvezda na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka se naruči susedu kotaričaru 
da joj kolevčicu od pruća donese.



O DRŽAVNOJ IMOVINI


Svi slivovi Laba i Vardara,
sve slane s livada i sa njiva,
svi glečeri što ih ima Šara,
ledenice pod strehom niske,
sve nebo sinje, 
svi pljuskovi koji se za suše
okorele zemlje sete,
svi povodnji u dane juga,
naručja svih jaruga,
sve suze sirotinjske,
sav znoj sa čela sebra
da sruči se u carske delte.

Sve mleko u sva vremena
niz pašnjake, niz otave,
niz vimena, 
da se u carske bakrače
i muzlice utače.
Sva vina bela i rumena
iz vinogradnih sela,
sa sebrovih čardaka, 
iz natega i bardaka,
sva šira vinograda mladih,
da do carske se stoči buradi.

Sav med što ga skuplja pčela
sa voćnjaka, sa behara, 
sa trepavica bilja,
s livadskih epitrahilja
da teče do carskih pehara.

Sve ponornice zlatonosne,
srebrnjaci gorskog vira, 
sve duge sedefaste,
sav biser što u školjci raste,
zvek perpera i talira,
sve blago što ga sebar zbira,
pregršti i vreće zlata 
što se staču sebru s nokata,
sa motika, sa lopata,
svaka olovna ruda
i srebrna tanušna žica
da teku do carskih vrata. 

Sve jarice i ozimice,
svaki struk ječma i zobi
što zemlji kroz busenje probi;
sve ražano zlatno zrnje,
sve pšenice belice 
koje sebarska oveju gumna
i vetrenjače sebarske
u carske da se staču žrvnje;
sve brašno mirisno i belo,
sva njegova lava 
da se slije do carskih naćava.



ZA ŽIR


Brodari ti grade bele lađe,
sokolari odgajaju sokole,
pčele ti sa sunca donose saće,
zlato ti ribari love u pesku,
sebar sa polja plodove zbira, 
lovci skupljaju rogove jelenske,
prepisuju ti dijaci jevanđelja,
slikari daruju ikone i freske,
kovači kuju dveri manastira,
u kadionice tamnjan toči smreka,
zlatna kandila ti iskivaju tuje –
za žir ti se jedino molim,
žira u šumi pod granama neka
da mu se, kad ga pod zimu nađe,
izgladneli otrok obraduje. 



O OBORENOJ CRKVI


Ko na vojsci obori crkvu,
da se hrtovi napuste za njim,
i da se obesi o prvom hrastu.

Ako se grane na hrastu slome
i odreši se vezano uže, 
da se grešnom vojniku tome
u srce gađa zrnom puščanim.

Ako li anđeli šaku pruže
i zaklone mu prsa njome,
da mu se obe ruke odseku, 
i da se ranjen pusti u travi
o pelenu i gujinu mleku.

Ako ga prehrane šumski mravi
semenom što se s bilja prosu,
da mu se u oganj naredi bosu. 
Ako oganj plaha kiša omete,
znači, nebo ga gleda bez ljutnje,
jer je nekada spasao dete
iz nabujale vode mutne.



O OLTARU


U oltar da ne ulaze žene
ni trudne, ni nerotkinje,
ni udove, ni neudate.

Ako preko praga časnih dveri
kroče vlastelinke, 
gospođa carica ili carske kćeri,
neka ih sveštenici vrate
i neka im arhijereja svita
deset noći
pokajnice čita. 

A ako žensko sebarsko čeljade
u oltar stane,
neka se zavede daleko u goru
među jele sinje,
odakle ne može natrag da se prokrade, 
neka se pusti da ga raskomada zverinje
i da ga raznesu vrane.



O CARSKOJ MILOSTI


Da sudije prolaze kroz carstvo širom
i budu vesnici milosti carske.

Kad opazi sudiju carstva,
da se ko spava ukraj tuđih staja,
kome su strehe gole grane, 
oseti kao kad stiže proleće
koje razapinje šatore na sve strane
kao da je pošlo da osvaja.

Da se gladni čak u selu devetom
koji se potucaju i prose, 
kad čuju da stižu sudije od cara,
osete kao kad dolazi leto,
kad ptice polažu jaja u otkose,
i peći za hleb zagreva junska jara.

Da se prezreni na vest samu
da se sudije nalaze ispred sela
osete kao o prazniku u hramu
gde se za iste grehove istom kaznom
preti i velmoži i meropahu,
gde se smrtnim oseća i car i vlastela.



O PTICAMA NEBESKIM


Da se igumani manastira
i kaluđeri ogrnuti rasom
o pticama nebeskim brinu,
da zimi hrane
pometene vrane 
što se snežnim poljem kupe i viču
sebarskim grubim glasom.

Da se mitropoliti i vladike sete
senica, sa sunca izgnanih
veselih prosjakinja 
što ogrnute samo šalom izmaglica
u januarska jutra sinja
drhte ispred paperte.

Da ptice nebeske ne padnu u zaborave.
Zemlja i voda kad vrata pozatvara, 
kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave,
da crkva u oltar pusti goluba,
da ne razgoni setnih gugutaka
sa zvonara.

Ako za trpezom kome od igumana 
i mitropolita
ne bude gladnih putnika iz daljina,
ako se ogluši o beskućništvo ptica,
da se liši svešteničkog čina
i pogna da se kao vrana 
od njive do njive tuđe skita.



ZA KALUĐERA

Za kaluđera Dečanskog manastira,
kaluđera koji pod raspećem
u dimu i u mirisu sveće
nagnut nad biblijom
o ljubavi samo mesta bira. 
Preskače Kaina i Avelja
i bajku u Kani
o hlebu koji jedan
hiljade može da nahrani.
Preskače Deset zapovesti, 
a čita o Adamu i o Evi,
priču o Ruti,
o Mariji Magdaleni,
o Sodomi i Gomori,
sve dok se manastirski ne jave petli, 
dok sunce ne ogreje gnezdo ševi.
Za kaluđera
kome svake noći na san dolazi
kako leti o desnuju ljutog zmaja
kroz goru koja zvezdom rominja, 
a pod krilom mu, ukradena,
odnekud iz raja,
najlepša od mladih monahinja.



ZA NEPELEGRINE


Za one koji nikad pelegrini
nisu bili,
koji nisu nikad svojom rukom
zažegli plamen,
ni isterali iskru iz kremena, 
nisu vodi pomogli da šikne iz stene,
nisu gradili kolibu od gline
ni od slame,
nisu niz potok puštali splava,
ni imali barke polomljene, 
nisu nikada za saputnika
imali jedino mrava,
koji nikada nisu bili nasamo
ni sa jednim morem ogromnim
ni vode, ni nade, ni očajanja, 
koji ne poznaju vasionu
ni na njenom prizemnom spratu,
koji nisu nijednog celog dana
živeli od zvezdanih samo visina,
niti se ijednom ogrejali 
ushitima pesnika i pelegrina.



ZA NESHVAĆENE


Tražim pomilovanje
za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami. 

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti greznu,
što uhode sebe kao tuđina, 
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.



ZA NAIVNE

Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slab i jaki,
nesuđen i onaj koji se sa robije vrati, 
bezruki i čovek s rukama obema,
miropomazani i odlučen od vere,
zvani
i onaj što pred vratima čeka,
za njih, za sebe, 
za svakoga čoveka
tražim pomilovanje.



ZA ONE KOJI SE SPOTIČU
PREKO PRAGA


Tražim pomilovanje
za bezazlene,
za njine začuđenosti nedogledne,
za ljude večno maloletne,
za utopiste, 
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe, za setne,
za one sasvim drukčije od mene 
i za one sa mnom istovetne.

Za nespretne i neuke,
za one koji se spotiču preko praga,
koji čašu ispuštaju iz ruke,
za one što uvek u prikrajak stanu, 
koje svaka mala stvar razdraga,
s kojim se svaki radosno sretne,
za one koji idu zamišljeni
kao da nose kapljicu na dlanu,
za one koji nisu slični meni
i za one sa mnom istovetne.



ZA PASTVU SRCA


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za tragikomične gnjurce
i vodiče
kroz labirinte srca beskrajne, 
za poniranje u sebe žedne,
za nedosledne
zbog doslednosti neke tajne,
za verolomne
zbog vernosti neke unutarnje, 
za skromne
zbog nekakvoga u sebi bogatstva,
za one koji su samo srcu
verna pastva.



ZA SUŽNJE POMILOVANE


Tražim pomilovanje
sa sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kud da pođu i korače,
s kojima niko neće da stane 
i kad ih nevinim opet oglase,
i kad plate caru harače.

Za pomilovane robijaše
kojima niko konaka ne da,
kojim hlebar neće hleb da proda,
s kojima ni u crkvi ljudi ne vole
da čitaju zajedno očenaše,
s kojima slobodno razgovara
samo uhoda.

Za sebre, sužnje pomilovane,
koji su večni dužnici cara,
koji prošlost kao zlu mađiju
ne mogu nikad sa sebe da svuku,
od kojih i zlikovci nepohvatani
nadmeno se tuđe i kriju,
i drugovi iz detinjstva beže
za prvu na putu zaokuku.

Za sužnje, care, pomilovane,
za njihovo pomilovanje
od vodeničkog kamena teže.



ZA ČOVEKA
KOJI JE POGUBIO
PERGAMENTE


Tražim pomilovanje
za čoveka
koji se vratio s duga puta
a pogubio dokaze i pergamente
da je onaj za koga se kaže
i koji jeste,
te mu ljudi ne veruju na gola slova.
Za čoveka koji rukom pokazuje
ohlađeni dimnjak svoga krova
i travom zaraslu stazu do praga,
a niko mu neće da posvedoči
da je provodio tamo dane.
Za čoveka koga živa sahrane
pa nije ni na zemlji
ni u njenoj tami
i memli.

Za viteza
kome su ruku ljubile majke
i koga su blagosiljali starci
dokle ne poseče troglavu neman
gradu ispred samih dovrataka,
dok ne potuče po stenju šarke
i ne povadi zmijske žalce
iz nogu bose čobančadi,
a koga zaborave za tren oka,
još dok gledaju mrtvu aždaju
i mrtvu šarku i poskoka.
Za čoveka na koga se
zaboravom i oni bace
koje iz čeljusti nemani spase.

Za vojnika koji bukvice nema
a bez knjige carske važne
ne može caru da dokaže
da je u ratu zadobio
sedam rana bez prebola,
da ima na prsima ožiljaka
više nego u grudobrana,
da mu još telom metak kola.
Za vojnika koga kad borba prođe
bace kao slomljenu pušku
u staro gvožđe.



ZA SLUGU JERNEJA


Tražim pomilovanje
za slugu Jerneja
koji otkako raste trava
i nebo ogrozdom zvezda rodi
uzaludno traži svoja prava.

Za slugu Jerneja
koji uzora
brazdu dužu od ekvatora
i više istuca kamena tvrda
nego u pobrđu što je brda,
koji poveza više snopa
nego što drugi kita cveća.

Za slugu Jerneja
koji na raskršću viče iz glasa
da je njegova njiva koju kopa
i njegova krava koju napasa,
da je glava koju ima
na ramenima
njegova glava.

Za one o čija se prava ogluše
svi, od kmetova pa do cara,
čija kletva bude silniku teška
po nekoliko teških tona,
ma ne bilo duše,
ma ne bilo ni boga ni demona.



ZA ALKOHOLE


Tražim pomilovanje
za alkohole
crvene, žute i zelene,
slabe i jake,
iz zemalja magle,
iz zemalja sunčane pene,
za njihove slatke opsene,
za ni na nebu ni na zemlji čardake.

Za pijanice, emigrante
u stanje gde mogu manje da misle,
manje da pamte,
manje da pate.
Za ljude koje alkohol proizvodi
u što ne može ni jedna sreća,
koje njegovi karavani
odnesu do takvih suvati
gde se putnik više ne doseća
sumorne stanice odakle krete
ni da li bi do nje da se vrati.



O KAMENOVANJU


Da se preljubnica na trgu kamenuje.

Ako nemadne bezgrešne sebarke
da se prva maši rukom oblutka,
da se pozovu žene vlastelinke.

Ako se nijedna od njih ne usudi
da se baci kamenom posred grudi
što ih ljubav do greha zanela,
da se pozovu monahinje iz hrama.

Ako se ni njihova ne digne ruka,
ako i one obore čela,
da se pozove i carica sama,
do trga da je doprati cela svita.

Ako se ni gospođi carici ne ushita
da se kamenom na grešnicu baci,
neka zažmure straže i dželati,
neka puste da osuđena beži
kuda je vode koraci,
neka niko ne trči da je vrati.



O PRELJUBI


Ako vlastelin učini preljubu
sa sebarkom,
da se sebarki nakaleme velike ospe,
pa da se živa u kulu zazida
i kula da se opaše dubokim jarkom;
a vlastelin na stazi kojom je bez stida
hitao na sastanke
da se pepelom pospe.

A ako se ikad u carstvu mi desi
da se vlastelinka zaboravi sa sebrom,
u kuli svojoj
ili u sebarskoj potleuši,
da se drznik sebar obesi
usred dana kad se senke smanje;
a oskrnavljena kula da se sruši
pošto se preljubnica vlastelinka nagna
da joj s prozora posmatra vešanje.



ZA SVADBE BEZ VENČANJA


Tražim pomilovanje
za svadbe učinjene bez venčanja,
bez blagoslova arhijereja,
van Studenice i Dečana,
za svadbovanja
onih koji su sunce uzeli
za svedoka,
a za izmirnu
proglasili miris bilja;
za one što su bez svatova,
kao u zadužbinu Svetoga kralja,
ušli u duboku šumu mirnu
punu kosova, zeba, kreja.
I nad otvorenom knjigom života
što je blistala, šumela i mirisala,
kao iznad jevanđelja,
na pitanje šume
uzimaju li se drage volje
odgovorili, prvo čovek
pa onda žena,
kao pred sveštenikom što drugi čine,
da će zajedno sav život proći,
njegovo mesečinom obasjano
vilinsko polje
i njegove urvine.



ZA MARIJE MAGDALENE


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za žene kamenovane,
za njine saučesnice, pomrčine noći,
za miris deteline i granje
gde su pale opijene
kao prepelice i šljuke,
za njine živote prezrene,
za, neudostojene samilosti,
ljubavne njihove muke.

Tražim pomilovanje
za mesečinu i rubine
kože njine,
za njene sumrake,
za pljuskove kose raspletene,
za ruku srebrno granje,
za njine ljubavi razgolićene
i proklete –
za Marije Magdalene.



ZA POGUBLJENA
LJUBAVNA PISMA


Milosti, care,
za ljubavna pisma koja prežive
srce i ruku što ih pisa
kad se naga
nađu na tuđem hladnom dlanu,
kad sveštenici i grešnici stari,
kad tvoji pisari,
podvlačiti redove u njima stanu.
Za pisma prezrenih nesrećnica
koje su posle trećega sina
zavolele čoveka
s kojim nisu rađati smele.
Za poruke u neveštim stihovima
koje su tvoji kopljanici
slali ženama Grka i Latina.
Za ljubavne ispovesti monahinja
koje je odnekuda iz pakla
na sunce izneo pakosni đavo.
Za pisma tuđinskog vojskovođe
koga se tragična strast dotakla
prema vlastelinki kraj Vardara.
Za poslanice tvojih poklisara
koji su u tanane voljene ruke
mletačke špijunke
predali važne tajne carske.
Za tvog carevića prvu mladu setu
pisanu potajno na pergamentu
zbog lepotice koje sebarske.



ZA SEBARSKE ŽENE


Milosti molim
za šale sebarskih žena
kad se povuku u vajate
i luč utrnu,
za širu njihovog kikota u tami,
za misli što ih, u sumrak, prate.
Za mašte njine suncem opaljene,
i tajne mirisom sena zapahnute,
za sebarske žene,
za uramljenu u netačna sećanja
noć ljubavi i noć porođaja,
za ono od čega im kraj ognjišta
svekrva ugljevlje gasi, i odbraja.
Za sebarske žene rano udate,
iz materinskog krila prenesene
pod kamene usove strasti;
za drevne u njima prošlosti ostatke,
za uročice pod dečjim uzglavljem,
za bosioke skrivene u krovu,
za sebarki uzdahe potajne
kad se o kraljevićima pričaju gatke,
za njih što i u doba rata,
kad im pod srcem ubijaju dete,
trudnoću blagoslovenom zovu.



ZA BRANKOVINSKE SELJAKE


Za brankovinsku posnu ilovaču
kao mak crvenu posle kiše,
za neobrađenu zemlju kraj puta,
u sabljičici i u draču,
za raskoš korova i kukuta
oko seljakovog plota i međe,
za nepabirčene njive smeđe,
za misao mu nesavremenu:
kad čovek ima trpezu punu,
neka se nahrane i čavke i vrane,
za plodove što mu pod voćkom trunu.

Za seljake brankovinske,
za njihove psovke,
za kritiku njinu
koja ne bira gde će pasti,
koja zvezde i sunca s neba skine,
koja razveje oreole
sa svetaca i sa vlasti;
za političke kombinacije nikle
kraj lampeka
u mirisu džibre i komine;
za brankovinskog takvoga čoveka, –
a toliko svesnog slobode i nacije
da bi mu pozavideo i Perikle.



ZA NEROTKINJE


Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.

Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.



ZA ČOBANKU KOJA SE
PO OCU NE ZOVE


Za dete kome se otac ne zna,
čije ime majka ne izgovara,
ni pred licem sina, ni sveštenika,
ni licem cara,
za otroka koji za ocem čezne
i kada stasa do vojnika.

Za nejaka stvora
koga mati ostavi ukraj stoga
vlasteoskoga sena, vlastelskih krstina,
na milost i nemilost tuđih duša.
Za prećutanog velmože sina
kome se smiluje
uboga kudeljnica iz potleuša.

Za dete ničije
što bez nedra majke život poče,
kome ne ostavi otac štita,
za nahoče
kome nema niko da dvori, niko da mosti,
niko da tepa,
samilosti!

Samilosti
za čobanku koja se po ocu ne zove,
koja ne zna čije je kosti,
čijeg mleka,
ni gde joj se očinski krovovi dime,
za tvog kopljanika koji slavi
pomajke sebarke krsno ime.



ZA PESNIKINJU,
ZEMLJU STARINSKU


Za pesnikinju, zemlju starinsku,
za njene večne rekvizite
i šablone,
za nebesa koja nežnošću kipte,
za patetične sukobe vasione,
za livade nikad idile site,
za liriku mirisa i mesečine,
za prezrene aprilske plaveti,
za oktobarskih šuma buktinje,
za slikovitost njinu prastaru,
za bajku što je piše inje.

Za zemlju,
za melodičnost njene poezije,
za bogatstvo sroka
planinskih njenih odjeka,
za njenih potoka slobodan stih, mladi,
uspavanku što je usred ušća
peva reka,
za zdravice što ih iz kamena
napijaju vodopadi.

Za zemlju,
za slovo ljubve,
poeziju ljubavnu njenu,
za madrigale vodenog cveta,
za svadbenu pesmu belog granja,
za julskog neba zbirke soneta,
za pesnika koji voli i sanja,
za kosa, za slavuja,
za njega, za svakoga
koji je pao nemilosti –
pomilovanja!



ZA ONE KOJI
NE UMIRU NA VREME


Za duševno stanje
kao od pre pola veka,
za čoveka
koji voli starinske ljubavne pesme,
za one koji se prohujalog drže,
koji pišu kako se pisati ne sme,
za ljude koji ne umeju da idu brže,
koji zaostaju bar pola koraka,
za one koji ne umiru na vreme,
koji boluju od osvrta i rastanaka,
za one koji ne pale i ne žare,
za stare podvige i za slave stare,
za one čiji je zavičaj
na obalama prošlosti ostô,
za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,
za one koji ugašena sunca brane,
koji se sećaju snegova od lane,
tražim pomilovanje.

 

ZA APOKRIFE


Tražim pomilovanje
za prognane
bogumilske apokrife
i romane,
gde se vide tragovi ruku,
gde su redovi ispodvlačeni
olovkom plavom,
gde su pokidane mnoge strane,
o kojima se govori sa podsmehom,
a čitaju se sa zaboravom;
za one koji se u večnost ne voze
kolesnicom lakom
niti jašu na konju brzu,
već se polako
veru kamenitim stazama koze.



ZA MAĐIONIČARE


Pomilovanje tražim, care,
za mađioničare,
što ugledaju li sunca pramen
u čijem delu,
ili zrno žita,
ili cela leta lelujava,
što spaze li kome na čelu
milosti znamen –
razveju maglu iz rukava,
izgovore neku čaroliju,
i sve skriju.

Za mađioničare,
koji sred nečije pomrčine
pale hladne bengalske vatre,
koji pokusom preobraze
u polje pšenice nečiju plevu,
i u dvorce nečije šatre
i čatrlje,
koji mehovima, opsenarski,
raspire oko nekog slave vrevu.

Za mađioničare,
kojima je samo sadašnjost data,
za njih,
za sve što za sobom ostavljaju
jedino kule od karata.



ZA ISMEVAČE


Tražim pomilovanje
za ismevače
koji sve izreda izvržu ruglu:
mesečevu glavobolju,
i sunčev optimizam,
dobrotu njive,
radoznalost voda,
dušu zatvorenu,
dušu što se lako oda,
strasti staraca,
ljubavi mlade penu,
svačiju ubogost,
svačiju veličinu,
one što za druge žive,
one što za druge ginu,
delo bez vrednosti,
delo gde vrednosti ima, –
za uboge ismevače
kraj kojih simploni sreće minu
okrznuv ih samo perjanicama
svoga dima.



ZA ZAVIDNIKE

Za zavidnike koji pomodre
od odblesaka sunčanog dana
što u nečije dvore prodre,
za čoveka koji mrzi i vodu zato
što žubori iza tuđega plota,
i zemlju, jer rađa i kod drugoga,
i selica jato
koje na tuđu kulu sleće.
Za zavidnike
koji pisnu kao zmija u procepu
iziđe li čija smelost na videlo,
reknu li ljudi koju reč lepu
za nečije delo.
Za ljude
koji priželjkuju da sudba nanese
na čardake veće od njihovih
zemljotrese,
da jezik požara
stogove nečije slave lazne,
a oni da ga motre negde izbliza.
Za zavidnike,
njima, care, ne treba gore kazne
od zlobe koja im srce nagriza.



ZA PESME


Za pesme
što u tankim lirskim košuljicama
iziđu na posmrtne kritike ciču,
kad svaki žudan kamenovanja
kamenom se na njih bacati stane,
kad hajkači na stare slave
ledenome podvrgnu biču
pesnikove stihove nedopevane.

Za pesnikovu prvu ljubav
zatvorenu u stihova
krhke komore i pretkomore,
za čednost njenu,
kad pod radoznalosti padne lupu,
kad svačije mašte vetrenjače
u pogon krenu
da pronađu gde se i zbog koga
prva pesnikova tuga zače;
za takozvane pesničke grehe
kad ih na arhangelske stave vage
licemeri na okupu.

Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa
kad nepozvani pesmi na vrata
odnekud spolja bane,
a pesnik leži bespomoćan
u zemlji dublje od dva hvata.




ZA PEPELJUGU


Tražim pomilovanje
za lepotu koja pod koritom spava
dok se maćehina kći u zlatnom ruhu
dvorom šepuri,
za pepeljugu,
za pepeo suri
koji po njoj pada
dok kraljević kćeri maćehinoj
sasečenih peta
cipelu navlači;
za pastorku koja u zapećku stoji
dok su oholih maćehinih kćeri
pune tvoje dvorane i perivoji;
za lepotu koja pod koritom spava
u lancima nehaja i prezira,
za njene u vrtu zametnute stope,
za pastorku koju ne izvode
pred kraljevskog prosca da je bira.



O LOVU

 
U svako doba zore letnje
da su spremni sokoli i hrtovi,
kad car ushte s vlastelom da lovi,
da se krene još za rose i hlada
dokle nisu utve zlatokrile
na jezeru skrivenom u ariše
mesečinu sa vode razagnale,
dok se sove nisu od dana skrile,
a na sunce izašle kamenjarke,
dok zemlja ko dete okupano diše,
dok ne navuku oklope fazani,
dok se kreje ne stanu da oblače,
dokle jelen rogove ne razmrsi
iz granja pod kojim je prenoćio,
dokle ris ne naoštri kandže.

Da se carski gosti i poklisari,
tuđa vlastela na dvoru zatečena,
u lov zovu,
i carević i presvetla carica,
koja me je pratila i na vojsci,
među vlastelom da budu u lovu.



ZA LOVIŠTA

Care Dušane,
tražim pomilovanje
za lovišta,
za načičkane gnezdima grane,
za krila kobaca,
za neboparne podvige njine,
za tetrebovo ludovanje,
zaverenički drveća tajac
pred čas kad će sunce da zađe,
za mozak zmije kamenjarke,
za osunčani trem guštera,
za mleko gljiva,
za divljih pčela šumska podgrađa,
za svitaca i panjeva noćne varke,
za bezimena, jedva vidljiva, stvora
što u plen smera,
za šume sveži prapočetak,
za ranjena pluća granja,
i puni mesec u koji se kao u nišan
zabija metak.



ZA ZVERI OKLEVETANE

Za grabljivice i zveri oklevetane,
za vukove što se kroz zabran stari,
u letnje dane,
spuštaju smireno kao kardinali,
za lava u prašumi što sanjari
kao pesnici romantičari,
za porodicu vedru medveđu
što se detinjski šali,
za pospale u senci jaguare
i pantere,
za risa u kavezu
koji kao čovek tamnicu lomi,
za svako gonjeno zvere,
za zverinja srca životu odana,
za sva njihova i sva naša
zverstva
i dobra bogodana,
pomilovanja!



ZA BOGOVE


Tražim pomilovanje za bogove,
za glas rđavi što ih bije.

Šta su sve negdanje smrti-pešaci
koje su putovale od neba do zemlje
po sto godina,
koje smo ponekad i umolili,
prema smrti koju bog zemaljski
za čas tili,
bez oklevanja, na nas baci.

Šta su razdaljine
između ljudi i Jehove,
koji je bežao od ljudskih patnji
bez predaha,
prema razdaljini
koja odvaja zemaljske bogove
od robova i meropaha.

Šta su nepravde boga Peruna,
šta su njegove grmljavine
u doba juna
koje pogode prvo čobane,
i prvo sebarske pšenice spale,
prema nepravdi zemaljskih bogova
koja i iz vedra neba bane
među nezaštićene i među male.



IDU CARSKIM DRUMOM


Idu carskim drumom ljudi
kao iz pakla utekli,
nepca im ljuta rana pali.
Ko su oni, ko su oni?
To su grešnici što su hrišćane
u drugu veru prodali.

Idu carskim drumom bezuhi,
ne raduje duše njine
glas ptice što šumu srebri.
Ko su oni, ko su oni?
To su na zborovima pohvatani
nepokorni sebri.

Idu carskim drumom ljudi
ožeženi, modrica puni.
Ko su oni, ko su oni?
To su jeretici
i babuni.

Idu carskim drumom ljudi
rasporenih nozdrva,
pogled im se gasi
Ko su oni, ko su oni?
To su od gospodara
odbegli meropasi.

Idu carskim drumom bezruki
do zemlje povijeni,
ko da im je tisuću godina.
Ko su oni, ko su oni?
To su sebri što su se poigrali
bradom vlastelina.



O BABUNSKOJ REČI


Ako vlastelin rekne reč babunsku
bilo koje jeresi i smera,
ako pomeri išta na nebu
i u psaltiru,
da donese šaku perpera
i da se pusti na miru.

A rekne li sebar
caru, svecu ili patrijarhu
i crne su ti oči u glavi,
ma i ne dirao u boga,
da se bije
palicom suhoga gloga
dok mu telom ne pogamižu
modri gušteri i zmije,
dok od njih ne poplavi.



O JERESI


Ako se jeretik,
koji čita druge očenaše
i pričešćuje se hlebom bez kvasa,
oženi hrišćankom,
da se izagna iza bregova
i talasa
bogougodnice zemlje naše,
van domašaja
nemanjićkog sunca i njegova sjaja,
da mu se oduzmu i žena i deca –
bez njinog pristanka ili sa pristankom.

I ako jeres ne ushte da menja,
da mu carevog ne bude oproštaja,
da se ne vraća sa daljnih obala;
ali da mu, grešniku,
svakoga jutrenja i večernja
za spas zvone zvona
velika i mala.



O PIJANICAMA

Ako čovek u piću
nanese vlastelinu uvrede i sramote,
da se s njim pođe do prve velike reke,
ili gde je duboka bara
obrasla u vodenu travu i okreke,
kuda se šuljaju belouške zmije,
gde se kote žabe i punoglavci,
i da se do grla potapa tamo pet noći,
pa ako ga zmije i trave
ne udave,
da se u tamnicu memljivu baci,
da grki pelen umesto hleba jede,
da mu kuvaju čemerike stare.
A ako se, i iz tamnice izveden,
opijati stane,
da mu se odseče
ruka kojom je točio pehare.



ZA ONE KOJI
CARSKE DRUMOVE ORU


Tražim pomilovanje
za zovinu sviralu nedužnu
koja govori u lice caru
što se samo zemlji poverava,
što krišom dotura vetar vetru
i mrav šapće na uvo mrava.

Za one koji pričaju glasno
šta su videli na carskom drumu
i iza zidina manastira,
za sebre koji se suludo rote
protiv velmoža,
koji bez koplja i bez noža
naleću na perne buzdovane,
za nepokorne
koji drumove carske oru,
koji u razgovoru
sateruju cara do duvara.

Za ljude i žene
u čijoj su mašti razmere sveta
pomerene,
za one koji usred podne,
dok sunce bilionima sveća
sija tebi i meni, care,
nose neku svoju, malu, sveću,
za ljude do zuba naoružane
na rogove puža kad naleću.
Za svačiju zabludu tužnu,
za hrabrost usamljenu i izlišnu,
za tajne što su progovorile
kroz zovinu sviralu nedužnu.



ZA VRLINE
U MANE PROMETNUTE


Za one što se zbog vrline preterane,
među ljudima nedozvoljene,
izopače,
za čoveka koga anđeo začne,
a đavo dotka,
za isposnice
koje priroda, hiljadurotka,
ljuto prokune
i u duši im zapali poročne mašte;
za one koji dugo, ćutke,
gutaju gorčinu,
kada najednom iz njih grune
otrovanih reči lava;
za ljude nekada tople i krotke
kad zlom prevaziđu i sebičnjake;
za pregaranja i gladovanja
očiju i srdaca i dijafragmi
da bi potom se prometnula
u vukodlake nezasićenosti;
za čoveka koji se nadljudski odricao
kad požudno zatim stane da jagmi.



ZA LJUDE KOJI JASNO VIDE


Care Dušane,
za ljude na raskršću
između alfa i omega,
između Zapada i Orijenta,
kojima se čini
i u Vizantu da nešto trune,
i u Mlecima da nešto cveta;
za one kojima i levi i desni
protivnik bude,
za ljude koji nikom nisu pravi,
jer jasno vide
i vlastelina, a i sebra;
za one na koje ikonoklasti
podižu hajke,
a ikonoborci ih čekaju
iz zaseda,
za ljude o kojima patrijarsi
govore da su bogumili,
a bogumili
da su izneverili prvo hrišćanstvo;
za čoveka koji se opire sili,
pa dolazila od Skita ili od Huna,
ili joj u zaleđini bilo carstvo,
ili je vršila nad čovekom
šaka babuna.

 

ZA LAŽI IZGOVORENE
IZ MILOSRĐA


Tražim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rđavome da je rđav,
za onoga kome je žao
čoveka istinom unesrećiti,
za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji će ponižen biti
radije nego koga da ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni čoveka druge misli i vere,
za one koji nikad ne bi mogli
drugome presude da izriču,
kojima se sve sudije čine stroge,
za svaku milosrdnu lažnu priču
i slične njima slabosti mnoge.



O NALAZAČU


Ko nađe u carevoj zemlji
što bilo:
stare novčanice saske,
brojanice kaluđerske, čelenke i toke,
ženske kopče i pasove od srebra,
mreže ribarske,
zarđalo sečivo srpa i kose,
slomljenu potkovicu,
ili samo srmenu iglu inja,
i školjku rose,
da ne utaji,
da caru nosi
kao da je našao pregršt zlata.

Ako mu nađeno samo prenoći
u nedrima ili pod uzglavljem,
da se za utaju kazni po zakonu
koji kažnjava okorelog tata.



O BOŽJEM SUDU


Da okrivljenom koji rekne
kako je nevin,
a nema za to svedoka,
bude po običaju otaca dano
iz ključale vode,
ispred hrama,
da železo vadi usijano,
pa da s njime u rukama ode
do oltara.

Ako je doista nevin,
bog će mu biti na pomoći,
te će komad železa usijana,
ljućeg od žara,
osim svih ljudi, moći
izvaditi iz ključale vode
i odneti do časnih dveri,
a da mu ruke ostanu bez rana
i na licu se nijedna crta ne pomeri.



O PRAŠTANJU


Ja nisam bog.
Samo je on moćan toliko
da prašta,
samo o njemu ne govori niko
da je slab kad oprosti
i da je krivcu saučesnik,
da je babun kad pomiluje babuna,
samo kad on podiže svrgnute
i mrtve vaskrsava,
klevetnici ćute,
ne kažu da je zanesenjak ili pesnik.

Nisam ni vlastelin ni sebar
koji se sveti,
koji vraća žaoku za žaoku,
sram za sram,
nož na srcu za nož na oku,
ja se po srcu ne upravljam,
ja sam car zarobljen zakonima
koje propisujem sam.

Nisam ni sudija,
njima je u ruke zakon dat
da sude;
ni dželat koji veša, žeže, seče,
kamenuje koga.
Ja sam car
i nemam rašta
silaziti kao krvnik među ljude,
i mada vladam po milosti boga,
nisam bog da praštam.
« Zadnja izmjena: 02 Siječanj 2009, 02:13:17 prijepodne glonga »

Offline glonga

  • Forumska Al-tipkovnica
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 9.011
i druge pjesme
« Odgovori #1 : 02 Siječanj 2009, 02:05:25 prijepodne »
STREPNJA
 
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
 
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
 
Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!
 
 
 
OPOMENA 
 
Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične. 
 
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti. 
 
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan. 
 
 
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim. 
 
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme. 
 
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme. 
 
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
 

 
NA BURI
 
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
 
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
 
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
 
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
 
 
PROLETNJE PESME 
 
II
 
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane; 
 
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo; 
 
kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade. 
 
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela; 
 
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
 

 
ČEŽNJA U TUĐINI
 
Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
 
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
 
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.
 
 
 
SELJAKOVA SMRT
 
Miriše sva kuća na jabuke brane,
U podrumu počinje da previre šira,
Sladi miris šljiva na sve sela strane.
Prvi žut list pada u zelenilo vira.
Sveštenik molitvu čita,
Ali mnogo se jasnije čuje
Kako u košnicama pčele zuje,
Kako u lebarnici tapšu sita.
Mnogo se jasnije čuje
Kako tužno muču dva vola,
Kako neko opravlja i kuje
Stara za sprovod kola.
 
Iz hrasta pod kojim je spavao
Sadeljan mu je kovčeg prosti,
I oni što su mu na svadbi igrali
I sad su opet njegovi gosti.
 
Sunce već počinje da pada
Treba u zemlju leći pre mraka,
I pokojnik se na put krete,
Osta mu za leđima žitnice zgrada,
Osta putanja do tora
Nikla iz njegovih koraka.
Prođe kraj rala i motika,
I ne digoše mu se ruke da ih se maše,
Prođe bez osmeha kraj otave i paše,
Zabrana, njiva i strane šljivika.
 
Prođe bez pozdrava preko zlata
Što lagano je sipilo s granja,
Preko krupnih lisnih dukata,
Preko zemlje meke što za stope prianja.
 
Kao kad se vraćaju iz vodenice
Idu volovi nogu pred nogu.
Priča sprovod uz tihu setu
O ceni šljiva i pšenica,
I bogu,
Velikom nebeskom kmetu.
 
 
 
NEMAM VIŠE VREMENA
 
Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.
 

 
MOJI ZEMLJACI 
 
U Brankovini sad se drva seku 
i u grad voze da prodadu. 
Siromasi obaraju šumu mladu: 
bukve čija kora se još kupa u mleku, 
ceriće što tek počinju da rastu. 
Ceo bogovetni dan pognuti seku, 
dogod sunce ne pređe svoj put nebom. 
Tek kad sveštenik na večernje siđe niz reku, 
sednu na panjeve i maše se torbe s hlebom. 
Sutradan na vočiću jedinom silaze gradu, 
na leđima komad proje za ručak nose. 
Ostaju im gole kraj kuće bregova kose. 
Promiču polako po tuđeg drveća hladu. 
Hlad svoje šume u gradu će prodati, 
gledaće očajno u njih bregovi goli. 
Doneće kući samo opanke i sveće 
i nekoliko grumenova kamene soli.
 

                         
U ROPSTVU 
 
Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,                                                     
šta je rodoljubivo i časno,                           
i šta treba da čine                           
potomci negdašnjih junaka.                           
Ne mogu da poznam narod                           
čije su pevali vrline                           
pesnici od Branka do sada.                           
Srpsko stado malo                           
sve do poslednjeg runa                           
razbilo se i ošugalo.                           
Postali smo zemlja                           
robova i potkazivača                           
i stokatnih zelenaša.                           
Pune su nam ulice sada                           
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.                                                     
Na leđima kao da grbu                           
nosim od bola i stida,                           
i ulicama kad idem,                           
kao da mi blato baca                           
pogled okolnih stranaca                           
u lice, i svakog dana                           
veo mi se po veo skida                           
sa rugoba naših rana.                           
 

                                     
BALKANAC           
 
Ne stidim se što sam - 
kako vi velite -                 
varvarin sa Balkana 
tla prljavštine i bure.                 
Čućete sad 
i kod nas ima neke                                   
vama nepoznate kulture.                                   
Vi prvo ispitujete i sumnjate                 
daleki ste i od rođenih sinova,                 
za trpezu svoju ne posadite                 
svakog tuđina.                 
Vi možete da pijete                 
a da svakom ne pružite                 
čaše vina.                   
A kod nas su još običaji grubi 
mi puštamo svakog pod svoje sleme,                                 
kod nas se još i s namernikom ljubi,                 
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine,                 
kod nas svaki čovek ima                 
čitavo pleme                 
prijatelja i rodbine.                   
Vi, doista, imate                 
nekoliko miliona Hristovih kipova                 
na svakog čoveka po jednoga                 
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole,                 
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga                 
u sebi ga nose                 
i tiho mu se                 
skoro u snu, mole.                   
Vi, istina, za svaki kut života                 
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate                                   
izumi vaši su za divljenje,                 
a mi još imamo starinske alate,                 
ali sve je kod nas još zdravo                 
i prirodno ko glina                 
i umiranje, i rađanje, i življenje.                   
Vi imate čitave zbirke                 
pravila i nauka o slobodi                 
o svemu se kod vas piše i pripoveda                 
ali mi po nepisanim zakonima                 
slobodno živimo                 
i nekog prirodnog držimo se reda                 
slično ognju,vetru i vodi.                   
Kod vas je zbilja sve tačno propisano                 
kako se jede, govori i oblači,                 
a mi kad govorimo, vičemo                 
i mašemo rukama                 
i čorbu glasno srčemo                 
i u rukavicama smo                 
obuću nosimo od svinjske kože,                 
puno je kod nas seljačkih navika i stvari                 
i kraljevski preci naši                 
doista su bili govedari.                   
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje                 
ruši i pali,                 
ali mi nismo oni što smisleno tlače                 
mi ne smatramo da je svet celi naše polje                 
mi ne bismo podneli                 
ni urođenik prašumski da zbog nas plače.                   
Duša je naša prostrana                 
iako smo brojem mali.       
     
 
                 
NEKO SE SEĆA DETINJSTVA
 
Kaska šivaća mašina
preko debeloga platna
za košulje vojnika.                                   
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kašalj                                   
plućnih bolesnika.                   
Sećam se detinjstva našeg                 
kad je mati sva umorna i žuta                 
vazdan šila:                 
po osam haljina,                 
osam kaputa,                 
osam kratkih košuljica,                 
sve dok bi svetlost s brda 
kroz prozor lila.                                   
Nad mašinom večno nagnuta                 
bila su joj pleća i glava:                 
krpila je po šesnaest nogavica,                 
po šesnaest rukava;                 
povazdan željni smo bili                 
njenog osmeha i lica.                   
Zemlja bi se opasati mogla                 
nizom dugih poruba                 
što ih je ispod igle izvukla                 
njena ruka,                 
okorela od rada gruba.                   
Ućutkala se mašina,                 
digla se umorna švalja                 
da svetlost upali;                 
brdo vojničkih košulja                 
oko skuta joj se valja.                   
Pa opet kaska igla
potrči, potrči pa stane.                                   
Sećam se detinjstva našeg,
tog vremena i svetlog i tužnog,                                   
iz kog od igle majčine                 
još nosim oštre rane.                 
 
                 

SELICE
 
Kroz noć i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kriču.
 
Osećam želju da mutnu neku
napišem priču:
kako odnose one sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,
a ne znam kuda,
i ne znam šta.

 
 
OSVAJAČI
 
U običnom životu Nemci su, velite,
učtiva, uglađena bića,
nisu lopovi ni ubice,
puše lulu, piju pivo,
doručkuju masla i meda.
Možda je to i tako,
ali što se to tiče nas,
kad je njihovo zajedničko
stoglavo lice
puno krvi i užasa,
kad na sve tuđe gleda
ili nadmeno ili krivo.
 
I, velite, rodoljubi su oni,
za domovinu bez razmišljanja ginu.
Neka je i tako,
ali naše rodoljube oni su pljuvali,
naše najsvetije borce
razbojnicima zvali,
ponizili nam zemlju do skota;
kad oni ubijaju, junaštvo to je,
kad mi svoj život branimo,
divljaštvo i sramota.
 
I, velite, njihova deca su čista;
podsečenih noktića, umivenog lica
lepršaju kao cveće.
Verovatno je i tako,
ali što se to tiče nas,
zbog njih naša deca prljava,
i bez majki hode,
zbog njih kod nas teče
mesto pesme jauk i poklič buna,
i krv mesto peraće vode.
 
I Nemica je, kažete, ljupka,
ima ženstvena nedra, okrugla,
i obraze rumene,
i besprekorna je mati.
Ali što se to tiče nas,
i ona je na naš narod
bacala rugla
i mirno sedela na kućnom pragu
dok sin njen negde progoni i strelja,
dok sav svet zbog zemlje njene pati.
I ona je našoj deci iz usta
zalogaj otela.
 
Oni, velite, vole svoje ognjište,
svaki oko kuće gradinu ima,
i duž puteva zasađeno voće.
Ali u zemlji našoj
oni su ostavili zgarište,
useve pretvorili u barjake dima,
i kroz tišinu naših pitomih sela,
derali se užasni, užasno.
 
I kad mislim na njinu viku,
na njine lule, pivo, decu, žene,
na dobroćudno lice im domaće,
voćke kraj puta zasađene,
ruke čiste kao od zlata,
dođe mi da vičem iz sveg grla:
živeli narodi prljavih nokata,
a srca čista;
živeli narodi što kod svoje kuće
psuju iz glasa,
a boje se na senku pravde da stanu;
živeli narodi čije žene nose
oružje iza pasa;
čija deca čupava hode;
živeli narodi čije opšte lice
blagom svetlošću blista!
 
 
 
PISMO OCU
 
Sad je na zemlji, oče, drugi svet.
Za sebe svi se grozničavo brinu,
cene svoja imanja i sićušna bića.
Samo je nekoliko siromaha i mladića
koji bi mogli za dobro drugih da ginu.
 
Za blagom sad najviše žude ljudi;
prema čoveku sve se hladniji biva;
grabi svak da se na zemlji nauživa,
jer ne veruje da će na nebu da se sudi.
 
Ni tvoja molitva kod Boga ne pomaže:
iz dana u dan biva ovde sve grublje;
drukčije je sad, oče, i naše rodoljublje,
Srbija i Vojvodina se čak glože.
 
Sad misle da treba bogato da se plate:
trud za rodnu grudu i ljubav i ideali;
pričaju glasno šta su za zemlju dali.
A ja s bolom mislim na tvoj život i na te,
 
i čini mi se sada: nisi morao umreti,
sve je možda bilo prazno i uzaludno:
plamičak tvoje vere samo ja čuvam budno
i kroz sve mržnje ovde čistog ću ga proneti.
 

 
SLOVO O LJUBAVI
 
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći, 
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
 
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
 
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
 
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
 
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
 
Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.
 
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
 
Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
 
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.
 
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
 

 
USAMLJENIKOVA PESMA
 
Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovdne nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.
 
Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.
 
Da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest,
ljudska, tužna.
 
Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.
 
Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,
samo sam ja bila
 
stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava 
i šta oseća u grmu skrivena zver.
 
O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.
 
Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.
 
Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana
 
 
 
ŽENA - MUŠKARCU 
 
O, ma ko da si, ostani
noćas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim čega nema
duša mi gori i luta,
i goli, jer sve prolazi.
I čini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa će doći noćas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Večno nihaju jasike na drumu
dušu nemirnu.
Ćute blago plaveti neba i teku.
 
Noćas me samo pogladi
nežno i blago po kosama
i kaži reč mi što greje.
Srce je moje pusto,
dušu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I čini mi se, negde u blizini
rođeno srce da nekome smeta,
pa će doći noćas na naš breg
da nasmeje se svemu što biva.
Oblak u suton iznad šume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.
 
O, ma ko da si, zagrljaj
noćas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
duša je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i ćuti u meni sumorno.
I čini mi se, nedaleko negde
od tuga teških ljudi boluju,
pa će doći noćas na naš breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom našim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.
 
 
BEZ USPOMENA 
 
Otići ćemo odavde bez uspomena 
na drhtavice trave blage 
na tugu i mesečinu po šumama 
na predeo usamljen što se mrači. 
Otići ću odavde bez uspomena, - 
mirisa što ga koscu u rukavima 
donose s livade, 
tajne što promakne pod trepavicama 
pokraj straza, 
zlatnika što ga putnik preko granice 
krijumčari. 
Otići ću odavde bez uspomena. 
Na poslednjem samo zavijutku 
još jednom ću se setiti tvojih očiju 
kao lepe kakve zemlje tuđe.
 
 

UTEHA 
 
Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi 
sačekaćemo zajedno prve mirise snega. 
Ja volim više zime čistotu mirnu 
od bolesnoga dana prolećnjega 
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu. 
 
Živećemo zajedno svečane dane 
kad duša počinje tiho da sazreva, 
i bivaju pune ploda njene grane, 
i o večnosti već kradom sneva. 
 
Smejaćemo se zajedno u večernje čase 
kad se čovek smeje tiše i ređe. 
Volećemo se kad počinju da se 
života ovog sagledaju međe, 
 
kad ljubavnici postaju jedno drugom 
prijatelji blagi i braća. 
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom, 
sa koje ne može da se piše, 
ni da se vraća.
 
 
 
JEDNO UVERENJE
 
Moram ti lepe večeri neke 
zenice tople zgledati do dna, 
pa ti na kapke providne, meke, 
lagano kao milovanje sna 
spustiti usne. 
 
Moram ti jednom u dana jatu 
od mrskog dana učiniti drag, 
pa ti na srce, blago kao bratu 
kad bih da bola otklonim trag, 
spustiti ruku. 
 
Moram, kad jednom opazim da me 
s radošću sretaš poslednji put, 
uz tihu pesmu na tvoje rame, 
taj tako čudno primamljiv kut, 
spustiti glavu. 
 
Tako ćeš lepih jutara nekih 
pružajuć drugoj zenica dna 
reći: "O, gde su oni meki, 
slični milošti lakoga sna 
poljupci njeni?" 
 
Tako ćeš često u noći jatu, 
kada ti život ne bude drag, 
reći: "O, gde je ona kao bratu 
da mi sa srca zbriše bola trag 
dodirom ruke?" 
 
Tako ćeš, posle lutanja razna 
osamljen kad se vidiš prvi put, 
reći: "O, gde je ona mazna 
ramena moga na osamljen kut 
da spusti glavu?" 
 

 
NAŠA TAJNA 
 
O tebi neću govoriti ljudima. 
Neću im reći da li si mi samo 
poznanik bio ili prijatelj drag; 
ni kakav je, ni da li je 
u našim snovima i žudima 
dana ovih ostao trag. 
 
Neću im reći da li iz osame 
žeđi, umora, ni da li je ikada 
ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas, 
ili radi drugih 
kadgod bolelo. 
 
Neću im reći kakav je sklad 
oči naše često spajao 
u sazveždje žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude - 
ili nam je bilo svejedno. 
 
Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza. 
 
Neću im reći nijedan slog jedini 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo 
onome što je bilo. 
 
Nikome neću reći kakva se 
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo 
kao šume naše s proleća, 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni. 
 
Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tamo gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san. 
 

 
MOJ SVET
 
Moj svet se sastoji od misli mutnih, 
od srca pometenoga, 
od onoga što u bolu dokučim, 
moj svet se sastoji od nedorečenoga. 
 
Moj svet se sastoji od sumnje u Boga, 
od priželjkivanja 
da ga ima negde gore, 
od prigovora njegovim zakonima, 
njegovoj volji da čovek bude stvoren. 
 
Moj svet se sastoji od nespokojstva, 
od prezanja pred svačim, 
u njemu su i skrušenosti blage svojstva 
i pobuna 
što čovek prođe tek što zakorači. 
 
Moj svet se sastoji od onoga 
što se misli kad je ponoćna tama, 
nestalniji je moj svet od dima, 
od tuge tiši. 
Stotinu vasiona svet sad u meni ima 
i stotinu krugova čistilišnih. 
 

 
RAZGOVOR
 
Pitaju me svu večer njegove zenice žedne:
»Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada
nežno?
Uteha što u svete noći pohađa bedne?
Je li bilo negde suđeno i neizbežno
tebe da volim?
 
Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom?
Jesi li ti plamen na kome se duša čisti
umrljana životom?
 
Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne?
Jesi li ti kao san moj o tebi dobra?
Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne
da odagnaju sa čela bore, što ih pobra'
idući životom?
 
Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila 
pobeći ako te se usana mojih takne plam?
Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila,
ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?«
 
A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane
gledajući u sebe bolno i neumitno,
i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;
i učini mi se srce odveć sitno 
njega da voli. 
 

 
PESNIKOVO VIĐENJE
 
Ko sunce voli
senka ga ne napušta ni jednog trena.
 
Ko boje voli 
na zenice mu padne mrena.
 
Ko živi u sebi 
napada ga sve izvana.
 
Ko ne zna da vredja 
umire od zadanih rana. 
 

 
OŽILJAK
 
Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli,
Danju se smejem i ne osećam ga, noću nejasno
tišti hladnoćom
uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti, možda je
tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.
 

 
POSLANICA
 
Bože, ja znam da me ti ne poznaješ
slučajno ruka tvoja život mi je dala
slučajno ona me diže i obara.
Bože, tebi je svejedno da li je zala
pun život moj ili dobara.
 
Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na nas
kao mi na davno rasute snove
ne tiče se tebe da li smo plakali danas,
ni gde ćemo proliti suze nove.
 
Ja znam da ti nas ujedno vrstaš,
da duša moja utešna je varka,
isto smo pred tobom ja i pauk krstaš
i na kamenoj ploči šarka;
 
Isto je pred tobom potoka žubor i moj glas;
jedno su uzdah moj i miris iz bašta;
pomeriti se neće nijedan trun, ni vlas;
nad zvezdama što je na zemlji ispašta'.
 
Pred licem tvojim jedno su stena gruba,
i srce moje, i rubini i topazi;
ni kad stanem prestolu tvom kraj svetlog stuba,
poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.
 
I kad god siđeš u života ovog tamu
kao postanje, cvetanje i smrt,
svud hodi duša tvoja kroz sebe samu
kao kroz tuđi vrt. 
 

 
OZDRAVLJENJE
 
Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.
 
A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.
 
U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.
 
Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema. 
 
 
 
PESMA NAM ŽIVOT ZNAČI
 
Ej, ti zaboravila sam ti ime
na poslednjoj stanici ludila
Čuj me
Kroz krvotok mi poezija teče
neko je rekao život mi pesma
A tebi
a meni
Pospane oči na pločnicima večnosti
piju, misli nam bdenje odnose
i bolesna jesenja noć u umiranju
nađe lek
 
A ti, a ja
Neko nam snove otima,
moj putokaz u ludnicu vodi,
tebe ruševine dave...
 
Još uvek mi kroz krvotok najezda teče
Znaš šta?
Pesma nam život znači
život nam nije pesma 
 
 
 
LIRSKI RODOSLOV 
 
I bi moj prvi dan 
bilijardama tuđih dana dodan, 
i svet nad sobom zapazih neba 
svetlom čudu srodan. 
I bi detinjstvo - 
kovitlac pahuljica, svitaca, duga, 
i kao carstvo oko mene nemuštih 
i nerazgovetna tuga 
u njihovom liku 
i njihovo biće s mojim isto 
i naučiše me svom jeziku. 
 
U to svoje nemušto doba 
kao vrači 
i jurodivi 
poimah svet i živi i neživi, 
poimah svaki šum šta znači; 
razlikovah gnevno zujanje pčela 
od svadbene njihove himne, 
i laveže lisica od laveža pasa, 
razlikovah glas vranin 
od gavranova glasa, 
i ćutanje ribe od ćutanja raka, 
i kao svanuće žudno slušah 
petlove iz zaselaka. 
 
I buknu mladost, 
neočekivano 
kao šuma od julske žege 
prolomi se doziv života 
kao doziv groma. 
Bi nejasnih slutnji, neslućenih otkrića, 
bi snova, uzleta i brodoloma, 
i javiše se kao živa bića 
Smehom i krikom 
prvi, neočekivani, slik za slikom. 
 
Bacih se kamenom u maticu reči 
slikovi se odazvaše 
kao planinski odjeci, 
razgrtoh grane, magle, trave, 
javiše se pesme kao što se jave 
preplašena ptičija jata 
na glas ljudskoga stvora, 
počeše misli da se roje 
i kao pčele da se jedna o drugu hvata. 
 
I bi ljubav. 
Do devetog vala srce se prope, 
sav svet u meni beše na noge usto 
zalutah snovima u proleće, 
pustih ptice u nedra. 
I poželeh da sve propatim, saznam, 
da sve uzmem i sve razdam. 
I kao biblijsko otkrovenje 
bi iskustvo - 
a i sad se ljubavi čudim vazdan. 
 
I bi pesničko zamonašenje. 
Zaustavi me neko vatrenim mačem 
i naredi da rečima cvetam, 
da reč začnem. 
I satvorih svet 
ni na nebu ni na zemlji, 
svoje pučine i kontinente, 
i sunca mnoga. 
I smestih se cela 
u pučinu srca sopstvenoga. 
 
I samoća postade 
moja podanica i skutonoša, 
stražar u mome svetu, 
kraj moga praga. 
Nisu me se ticali tuđi svetovi brojni, 
ni vera tuđa, ni dobra, ni loša. 
Svet moj i ja 
bili smo jedno drugom dovoljni. 
 
Izgubljeni u samoći kao u stepi, 
sumnjom se katkad kao kamenom u ruci 
na svet svoj bacah, 
i ruših ga kao kulu od karata, 
i sama na njemu otvarah vrata, 
slušajući žudno kada spolja plinu 
prizraci i prizvuci. 
I zatim ponovo vaspostavljah 
sveta svoga stepsku samoću 
i tišinu. 
 
I opazih 
da je smrt čoveku prva suseda 
kud god se okrenem domovi njeni, 
njezin prozor u moj gleda. 
smrt započe 
i mojim životom da se bavi. 
I pojmivši da je njeno sve odreda, 
sklonih se 
u tuge tamnoj dubravi. 
 
I pomislih, tako u susedstvu smrti, 
vreme je da ruke skrstim, 
da zvezda posmatram na nebesima 
bilione biliona, 
da slušam šta srcem odjekuje 
kao prostorom zvona; 
ali me ponovo 
pozva u svet nemira i nesna 
nekoliko u meni pesnika demona. 
i bi ponovo pesma. 
 
 
 
NEMIR
 
Bojim se časa smrti.
Šta ću reći sestri
kad stane iz smrtnog sna 
da me budi,
da me pita
za osećanja na zemlji skrita.
 
Šta ću reći bratu
kad izađe
iz vrta pravednika
da sretne mene,
i ugleda misli skrivene
iza mog prozračnog lika.
 
Šta ću reći ocu
kad mi kaže
pri susretu reči što blaže
prerastanja i dobrote krajne,
i ugleda dela
što sam htela
da na zemlji budu tajne.
 
Šta ću reći tebi
kad sa ovoga sveta
odemo u prostore plave;
u svetlosti sunca i zvezda
kad se sva tamna gnezda 
duše jave.
 
 
 
MLADIĆEVA TUŽBALICA
 
Kuda ćeš sama ti što si htela
samnom svuda?
Kako ćeš ležati toliko bela
posred blata?
Kuda ćeš u tamu ti golubice
umiljata?
Mnogo je na svetu devojaka 
tebe nema.
Mnoge su devojke na svetu lepe
kao ti nisu.
Mnoge se slatko i blago smeju,
tvog smeha nema.
Svima će opet doći proleće
tebi neće.
Svi braće ponekom cveće što cvate,
ja ne za te.
Sunce će mlado svakom sjati,
tebi neće.
Svak će ponekog na igru zvati,
Ja tebe neću.
Svak pesmu u srcu ponekom sprema,
tebe nema.
 
 
 
ZVEZDE
 
Znam teško ti pada,
okolo ljudi ginu,
a ja kao besposleni monah
u zvezdanu gledam visinu.
 
Gledam kako se dižu
večernji lukovi i svodovi,
i zvezde mi bivaju bliske
kao seljaku jesenji plodovi.
 
Gledanje u njih me leči
kao zavičajno lipovo saće,
i mami više nego 
putnika vatre domaće.
 
I noćas samo da iskapi pila
zaborav za njih sveži,
zahvatila sam ga šakom s izvora
kome pesak zvezdani na dnu leži.
 
Ali ne boj se, jutros sam oči
spustila na zemlju bodra.
Kada ustreba snage, znam, nada mnom
zvezde su i nebesa modra.
 
 
 
MILOŠTA
 
Kada se setim tvoga lika 
kako se u bolu čisto smanji,
i očiju tvojih
kako se tada mute;
tvoje senke pognute
kad se setim
kako se kraj zidova vuče
kao senka prosjaka,
od milošte mi zadrhte ruke,
i kad bi bol mogao u naručju
kao dete da se njiše,
ne bih ga spuštala s ruku
od jutra do mraka.
 
Kad se setim tvojih ruku
kako u bolu okoštunjave
kao ruke samrtnika,
kako sve na tebi prozračno bude
i bez mišića,
kao da je samo tuga
od svega tvog ostala bića,
sve svoje radosti bih htela,
sve želje skrite,
u blaga da raskujem dela
da tebe štite.



OPRAVDANJE
 
Srce moje misli večito 
neku tužnu misao. 
I ma šta sa mnom bilo: 
budem li kome postala 
žena verna, 
ili dragana čija, 
ili ma šta drugo; 
ili budem uvek smerna 
sanjalica ostala. 
Bude li duša moja sveto sedište 
jedne ljubavi; 
ili srce moje bolno središte 
svih nežnosti, 
ti mene uvek voli: 
 
Jer srce moje misli večito 
neku tužnu misao 
što mene jedino boli. 
 
I ma čega da se latim, 
plemenitog ili zlog: 
mognem li zbog drugih da patim, 
ili budem neku sreću srca svog 
tuđim bolom kupila; 
budem li katkad praštala, 
ili se budem uvek svetila, 
znaj da sam grehove sve 
već davno iskupila, 
znaj da sam već davno 
zbog svega ispaštala, 
i uvek mi oprosti: 
 
Jer srce moje misli večito 
neku tužnu misao 
što mene jedino žalosti.

« Zadnja izmjena: 02 Siječanj 2009, 02:51:37 prijepodne glonga »

Offline glonga

  • Forumska Al-tipkovnica
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 9.011
i druge pjesme
« Odgovori #2 : 02 Siječanj 2009, 02:06:30 prijepodne »
RADOSTI
 
Kao svetiljka kraj obale rečne, 
što se drhtavo produži u vodi, 
u duši našoj svaki mučan dan 
bolno i drhtavo se nastavi. 
A radosti iščezavaju brzo 
kao kružni talasi na vodi, 
kao beli oblaci na nebu, 
kao proleća 
radosti iščezavaju brzo. 
 
Slično ponornicama u dubine 
zemljine tople i tamne što rone, 
bežeći od pogleda bola kap 
traži duboke kutove srca. 
A radosti su naše krilate, 
kao mirisi proletnji, 
kao nove ljubavi 
radosti su naše krilate. 
 
Žudno, kao školjka zrno peska 
što prigrli i obvije biserom, 
duša naša hvata se za bol 
i najdražim ga blagom ogrće. 
A radosti se opaze tek kad prođu, 
kao iluzije tica šarena, 
kao mladost, 
kao život 
radosti se opaze tek kad prođu.
 
 

ZELENI SUMRAK
 
Oko mene nekad je morao 
zeleni sumrak biti 
i mirisati smreka. 
I kao da je jastreb ili orao 
spuštao se u moju blizinu 
kad zvezde u vodu kanu. 
I možda je golubica meka 
jedno jutro mrtva osvanula 
na mom zelenom dlanu. 
 
Zvezde su gledale u moj dom 
i mesečinu pio 
s vodenog cveća jelen. 
A jednom, kad minu oluj ili grom, 
breza se u mojoj blizini 
zagrli granje i prosu. 
I čini mi se da potok zelen 
proleća jednoga ostavi 
na mome krilu rosu. 
 
I kao da je još onda, 
svoj večni pevajući smer, 
zastao začuđen kraj mene 
čovek ili zmaj, 
šumski bog ili zver, 
a oči kao proleće zelene 
i gorke kao pelen 
žeđ kobna beše obojila. 
I kao da i to se zbilo 
u suton zelen, 
kad šume slaze na pojila.
 

 
POZDRAV RECI 
 
Nestašna reko, u dnu moga sela, 
da li još pamtiš stare naše igre? 
Ko sad zmajeve šarenoga čela 
kraj tebe pušta, i nemirne čigre 
goni, te vezu? 
 
Da l' još po tebi od hartije lađe 
sa nevidljivim putnicima plove? 
Ko imenima što u knjizi nađe 
dalekih reka naivno te zove, 
novim i novim? 
 
Obale tvoje da l' su puste ili 
kakva majušna i bosa princeza 
kraj tebe šeta ko po sjajnoj vili - 
u rukama joj od lista lepeza - 
i čeka princa? 
 
Da li i sada od vrbova pruća 
raskošni dvorci kraj tebe se grade, 
i ograđuju dvorišta bez kuća, 
da li mesto drva po njima se sade 
suncokret i krlja? 
 
Često na tebe mislim sad kraj vode 
po kojoj pravi brodovi i lađe 
sa putnicima ponosito brode; 
u kojoj samo poneka se nađe 
kapljica tvoja. 
 
Kraj koje uvek, dokle suton pada, 
procveta bezbroj ukrasa, sitnica 
na ženskoj ruci. Mnoga sjajna zgrada 
u čijoj vodi oholost svog lica 
stookog ogleda. 
 
Al' tek sad mi se, reko, život čini 
nastavak naše u detinjstvu igre, 
za nečim, možda, čega nema trka, 
il' kao što svet bi oku naše čigre 
učinio se: samo jedna zbrka 
šarena i čudna. 
 

 
ČIM SE SRETNEMO
 
Čim se sretnemo,
otvara se dvorac začarani
čije mi samo imamo ključe
i prošlost sine kao kometa 
što snopove svetlosti za sobom vuče
izumrloga jednog sveta.
Čim se srenemo,
razgovor se međ nama povede nemo,
otvara se sunčana škrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi naši dani,
sećanje zaromori, zarominja.
Čim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
što traže rumene sprudove korala,
u okeanske talase sure.
Čim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala.
Čim se sretnemo, setimo se mesečevog istog sjaja,
istih oblaka, staza u tmini,
kao dva putnika u tuđini
istoga svetlog zavičaja.

 
 
SUTRADAN 
 
Tužno je proći jutrom kuda juče
večerom prođoše naše pjane stope:
kraj prozora gde si me poljubio deca uče,
na klupu našu vrabac se smelo pope! 
 
Nigde nema sinoćne mutne divote,
ni reči koje smo izmešali strasno;
ruku tvoju i smeh i reč dan mi ote,
i sve o čemu snovali smo kasno.
 
Kao sove prhnule su naše seni,
uplašene ispred sunca i jutra;
mi nikad nećemo proći zagrljeni
po danu, mirno, ne strepeći za sutra.
 
Život će preko nas preliti talase,
sutoni naši biće bez povratka.
O, tek ujutro jasno, jasno zna se
kako je staza naša tužna i kratka.
 

 
POZDRAV NEPOZNATOJ 
 
Ženo neznana, gospo blagorodna, 
onoga za kim moje srce žudi, 
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi, 
o srcu mome on zboriti ne sme 
nikada nikom, ni čime probudi, 
kao cvet na biljci, na duši mi pesme. 
 
Ja znadem, gospo, kako on glavu spušta 
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli, 
ja znam kako on mrzi, kako voli. 
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća, 
a ja mu bejah bol i svetinja. 
 
On sanja ljubav ukraj vašeg skuta, 
i srca vaša ko zvezde su srodna; 
al', ženo neznana, gospo blagorodna, 
misao na mene kao avetinja 
ja znam da sada vašim domom luta.
 


NE TREBA SE NADATI 
 
Ne treba se nadati, 
izneveri svaka nada. 
Već iza devete neke vrleti, 
cvetnog polja ili sela, 
sećati se čovek jedva je kadar 
i onog zbog čega je jednom 
hteo umreti. 
 
Ne verovati u časne reči, 
u vrline, 
ni da večno traju bol i ushićenje, 
već iza devete neke planine 
da s podsmehom što o tebi rekne 
i prijatelj dođe u iskušenje. 
 
Ne treba se nadati u ljubav, 
verovati da nas može iko 
voleti do poslednjeg časa zemna. 
Srca ljudska su za ravnodušnost, 
za zaborav, 
uvek spremna.
 

 
ISKUSTVO 
 
Znam ljude s mislima koje ne smeju 
da se misle. 
Znam buntovnike s rečima koje neće 
moći da reknu. 
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju 
da poteku. 
Znam paćenike koji bol guše 
u smehu. 
Znam sanjalice sa snom koji nikad neće 
biti java. 
Znam željne odmazde sa rukom koja 
mora da se sputava. 
Znam pesnike sa pesmom koja se samo 
za sebe piše. 
Znam mnoge sudbinom pritisnute, 
a jos dišu.
 

 
LJUBAV 
 
Mojoj misli na tebe neznoj i smernoj 
ne znam uzroka, ni časa začetka, 
ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj 
kružna: nema ni kraja ni početka. 
 
U mom srcu svemoćna je ova misao, 
ona zbilje pretvara u čarolije; 
svemu što biva daje draž i smisao, 
zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije. 
 
Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima. 
Na moj život blago pada odsjaj njen 
kao po umornim putima i poljima 
mirisna večernja sen.



TAJNA 
 
Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo 
gde niko suze ne vidi. 
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te 
na svoje srce i zagrlila kao što se san grli. 
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke 
i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja 
ramena. 
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih 
kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.
 
 
 
GOVORI TIHO 
 
Govori tiho. 
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo. 
Govori tiho. 
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza. 
Govori tiho. 
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu 
nečijem tužna. 
Govori tiho. 
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas 
teško bude.

 
 
RUKA 
 
Teška, puna koštanih opiljaka, 
leži u krilu staračka ruka. 
Na njoj je ocrtana 
modra grana vena 
i azbuka bora, zamršena. 
 
Tek kad se digne detetu do zatiljka, 
zasvetli se i prene 
kao zalivena biljka, 
otoči se otrov i umor iz vena, 
opiljci kostiju se spoje, 
legne zglob u zglob. 
 
A čim dete ode, 
ruka opet klone 
i padne u krilo 
kao u grob.

 
 
ZLA NOĆ 
 
O, ma ko da si, ostani 
noćas kraj moga skuta, 
nikuda ne polazi. 
Za onim čega nema 
duša mi gori i luta, 
i boli, jer sve prolazi. 
I čini mi se, negde ljudi sad 
prolaznost imaju na umu, 
pa će doći noćas na naš breg 
da spokojno svega se odreknu. 
Večno nihaju jasike na drumu 
dušu nemirnu. 
Ćute blago plaveti neba i teku. 
 
Noćas me samo pogladi 
nežno i blago po kosama 
i kaži reč mi što greje. 
Srce je moje pusto, 
dušu mi mori osama, 
i boli, jer prazno sve je. 
I čini mi se, negde u blizini 
rođeno srce da nekome smeta, 
pa će doći noćas na naš breg 
da nasmeje se svemu što biva. 
Oblak u suton iznad šume sleta 
i vrh livada brodi. 
Putuju jutrom magle ponad njiva. 
 
O, ma ko da si, zagrljaj 
noćas mi vreo podari. 
Srce je moje umorno, 
duša je moja strana 
gomili ljudi i stvari, 
i ćuti u meni sumorno. 
I čini mi se, nedaleko negde 
od tuga teških ljudi boluju, 
pa će doći noćas na naš breg 
da radosno svi poumiru. 
Grlice tihe brdom našim stoluju 
i jecaju meko. 
Putevi beli u nebesa uviru.
 

 
KOME DA SE TUŽIM 
 
Kome da se tužim 
što se razgrađuju neba porte, 
što je obijena mesečeva škrinja, 
što se duga pojavljuje gola, 
bez ijednoga od sedam velova, 
što ljubav biva bez snova i bola; 
kome na svetu 
da se tužim što će se stajati kraj groba 
s mislima kao u hemijskom kabinetu? 
 
Da li vama što nam se pred razdanje 
u nemirne snove vraćate, 
vama koji ste sve zaboravili, 
a gledate nas kao da sve znate, 
da li vama prvim susedima jave; 
da li vama da se tužim 
koji dolazite iz tajne i trave? 
 
Da li tebi, budući naučniče, 
što ćeš operisati snove i zagonetke 
i otvarati nožem nedra priče, 
skidati krila leptirici čuda; 
da li tebi koji ćeš mirnije no plevu 
razvejati poslednju čašicu zabluda? 
 
Kome da se tužim što nestaju bajke? 
Da li tebi, rođena iz inkubatora, 
buduća pesnikinjo, čukununučice, 
što nećeš znati da zore 
svadbeni let su vodenoga cveta, 
što ćeš svesti rosu na formulu vode, 
i nebo julsko na formulu vazduha, 
što nećeš znati da su mesečine 
sestre sa reke zelenoga duha? 
 
Kome da se tužim?


 
IZNENAĐENJE 
 
Srela sam na putu mladića; 
nikad očaran krug 
neću mu života znati. 
 
Srela sam na putu mladića; 
ne znam ko mu je brat, 
ne znam ko mu je drug, 
ne znam ko mu je mati; 
ne znam gde se je rodio, 
ni gde je dosad hodio, 
ni gde će zauvek stati. 
 
Srela sam na putu mladića; 
neću ga više sresti, 
kao da je kroz suton mlak 
oblaka prošao vlak; 
kao pticu da sam srela 
visoko vrh polja vrela, 
neću ga više sresti.

 
 
TAKVA SAM JA 
 
Odavno sam, sugrađani čestiti, 
izmirenja zastavu belu 
na srce svoje pobola. 
Sve mi je sad svejedno 
i ravno do mora; 
sita sam i mržnja i ljubavi 
i ćutanja i romora. 
Za vašu borbu životnu 
ja nemam svojstva. 
A srce mi je, međutim, večno žedno 
svega onoga čega je sito; 
i umrlo bi ako bi u danu 
imalo čas spokojstva. 
 
Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena, 
jer ne umem da živim 
samo od življenja; 
jer ni za šta čega ima 
nemam divljenja; 
jer znam da ne mogu svoj životni dug 
samo snom izmiriti. 
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno, 
života ja bih zadržala krug, 
jer boli mene ipak čudesno 
što će me jednom nestati. 
 
Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti, 
jer beskrajno volim nekoga 
iza onih na vidiku atara. 
Za njegov bi osmeh jedini 
pošla preko voda i vatara, 
preko urvina i bregova, 
odavde na dan i noć hoda; 
pa ipak njegova 
ne bih mogla biti, 
nit će ljubav moja za njim 
ikad drugog roda 
do pesama imati.

 
 
LJUDSKA KOMEDIJA
 
Sneg je samo nekoliko puta 
zavejao moje stope 
što su kraj tvojih trčale, 
nekoliko samo puta su venule 
šume male 
za koje si govorio 
da ih pretvaram u raj, 
i kraj, već je i sećanjima svima kraj. 
 
Konca nije bilo našem samopouzdanju, 
mislili smo da nam bogovi 
nisu ravni, 
a sve se dogodilo ljudski jadno i nama, 
ni mi nismo bili u stanju 
ostati u neprolaznog ognja visinama. 
 
A da je neko rekao 
da će sve kraj nas izumreti, 
da će sunce prestati da greje: 
pre bismo verovali, 
nego da će tvoj smeh negde 
bez moga da se smeje, 
da ćemo živeti opet 
svaki svoj život 
prazan i mali.


 
I OVDE
 
I ovde, na ničijoj zemlji, 
Ulaziš mi u san kao u dvore 
Koje si napustio tek juče. 
Ulaziš kroz zatvorene kapije 
I kroz pore, 
Kao da si od moga sna u dugom putu 
Pogubio ključe. 
 
Ulaziš u zaključane prostore 
Sluha i vida, 
Provučes se ispod očnih kapaka 
Kao mesečeva zraka, 
Kao lopov preskočiš
Snu preko zida. 
 
U zemlju ničiju 
Sklizneš po jave i nejave samom šavu, 
Probudiš ponoć uspavanu, 
Suza ukapaš u kladence, 
Negde digneš, 
Negde spustiš bolu branu, 
I tek te jutro odnese na svom splavu.
 
 
 
PRIČA O PESNIKU
 
Sudba moja jeste čudesna:
ja sam lovac srca svoga rođenog.
Svoje sreće i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rođenog,
kao laki na raskršću vrč
žeđi svakoj sama sam ga podnela.
O, na opšti, na šareni trg
ja sam srce svoje odnela.
 
Ja sam lovac srca svoga rođenog,
kroz reči sam sejući ga razne
uspavati htela svoje noći nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreći glasno svoju tugu.
Sebe svima prepričavajući
u dušu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.
 
I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noć ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada biće sve u meni žedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala života ponela.
 

 
DVE MOLITVE
 
Za njega
 
Bože skriveni iza hladnog neba tajni
Ti što beskrajem moju dušu zasu.
ruke Ti uzvijam u slabosti času:
Ti si jedini spas, i krajni, 
i onog koji sumnja
 
Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmešane behu istine i laži, 
i ne osetih tad da mi je draži
od celog sveta on, pa sam bila
tuđa njemu najbližem.
 
I raziđosmo se tužni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka rečne brane
sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oči se naše na rastanku sretaše
sa druge neba strane
 
Više nemam njega. Bože svojom miloštom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad: nije bilo dana
kad nisam njemu dragom 
bola zadavala
 
Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila
s drugima išla, a njemu kasno stizala:
bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala.
Možda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgrešila.
 
Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada
i srce moje što se bolom preliva:
neka milost Tvoja njega blago celiva
Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.
 
Za mene
 
Bože sumorni, iza sumnje vidika sivi
htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.
 
I tužno je sad. Nijednim više lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;
 
mogu proleća nad ovim zemlje pasom 
mirisati večito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta.
je neću i ne mogu nijednim više spasom
da se izbavim.
 
Sad. Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde s neba plava,
jer olovna kaplja zla, što spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.
 
Pa kada, posle mnogih srca što pobra,
uzbereš i moje srce puno mana,
seti se, Bože, mojih tužnih dana,
jer ti znaš koliko je teško biti žalosna, 
a biti dobra.
 
 

ŽENA
 
Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.
 
Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra 
pa jednom žena.
 
Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu njišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.
 
Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.
 
Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.
 
 
 
POD FRESKOM APOSTOLA LUKE
 
Zaštitniče mojih čukundedova, Luka,
apostole, slikaru, govedaru,
među svecima zapisan u kalendaru, -
budi zaštitnik i mojih čukununuka.
 
Oprosti im ako ih zavede nauka,
ako im mir duševni ona podari,
ako im ona objasni mutne stvari,
ako veru proglase za praznoverja puka.
 
Nek se više sile za njih ipak brinu,
za smrt njihovu, život i sudbinu,
nek bude kako svima biti mora.
 
Kao za pobožne neka i za njih čine
sve što su u stanju nebeske visine
učiniti za ljudskog slaba stvora.
 

 
GEOGRAFSKI ZAPIS
 
Sto pet kilometara do grada i mosta
i posle toga, od mosta do grada,
dvanaest do dedovskih vinograda
od kojih samo zaprtena zemlja osta.
 
Zatim se mora silaziti podosta
do izvora na kome su od vajkada
pastiri napijali seoska stada -
sve je to vrlo prosto.
 
Na brdu velikom oko stotinak kvadrata
stoji kuća naših dedova i ujaka
s prozorima punim reza i šipaka.
 
A tamo ka istoku kraj sunčevih vrata,
u zakutku starog seoskog zabrana
niče moja prva tuga rimovana.

 
 
MAJČINA TUŽBALICA
 
Ti što bi, kad umrem, umesto mene
na zemlji bila;
 
hodila, smejala se, Sunce pila
mesto mene;
 
ti što bi trebalo život moj
da produžiš;
 
što bi jednom, umesto mene,
za sreću znala
 
i mlada se radovala
novom danu,
 
kuda si pre mene na onu stranu
pohitala?
 
Kuda ćeš ti koju sam na svet
sama pozvala?
 
Ko sme da uzme srce kome sam
ja život dala?
 
Na umorne moje grudi kao rosa
ti si pala.
 
Hrapavi svoj sam dlan na tvom
temenu odmarala.
 
Drhtavim srcem postelju tebi
ja sam sterala.
 
I kasno u noć za tebe maleno
rublje šila.
 
Oko tebe sam ruke svoje
i život svila.
 
Pod teret uvek svoja pleća
poturala
 
i grudi svoje, da tebi truda
bude manje.
 
Svoje sam srce pružala ispred
tvoga jada.
 
Sreća da se je krasti mogla,
za tebe bih krala;
 
Da život se grabi, iz zverskih usta
bih jurišala.
 
Nedra su moja nekad ti bila
utočište;
 
otkud si išla, uvek si znala
mene da išteš;
 
na uzdah moj uvek si tugom
ti se odazvala,
 
a glas moj detinjm dočekala
smehom svojim,
 
ma kako daleko bila, moje si
reči čula.
 
Sad kamen na moj bol se odziva,
a ti ćutiš;
 
tepam ti milošte iz detinjstva,
ne odgovaraš.
 
U mojim rukama, a tako daleko
već si sada;
 
visina što se nada mnom diže
tebi je bliže,
 
bliže ti daleke zvezde u noći
od moga bola,
 
bliža od mojih suza sada
rosa što pada.
 
Nikad te više videti ni čuti
neću moći.
 
Mrtva sad bez tebe hodim
ja po svetu,
 
u gomili ljudi bez tebe ja sam
uvek sama.
 
U grudima mi mesto srca
jama zjapi;
 
oči imam, a njima ne gledam,
bez tebe slepa.
 
Zauvek na život i zenice mi
mrak je pao,
 
mrak smrti sve je meni sada
progutao.
 
 
 
SEĆANJE
 
Bili su blagosloveni svi časovi
što smo ih zajedno proveli,
svi zajednički zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono proleće još sjaji.
 
Blagosloven bio je svaki pogled
kojim si me ikada obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
milošte punih.
 
Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.
 
Bila mi je uža te uvek topla duša
kao zemlja tek uzorana.
Čini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srećna svakog dana.
Bilo je sve kao u snu devojaka.
 
Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao,
da nijedan dan s tobom nije ružan
ni prazan bivao;
da su neprimetno tekli časovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je život tada
kao plod nara.
 
Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno išli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se još jednom rodim,
opet bih one dane zažudila.

 
 
VERNOST
 
Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.
 
Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad priđeš u njima radost da zahvatiš.
 
Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.
 
Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.
 
Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
biće dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.
 
Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvećem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.


 
BAJKA O ŽENINOM SRCU 
 
Imala je žena tri srca, 
sva tri joj čovek uništio. 
Prvo je mlado bilo, 
nežno kao voćka rana, 
uzabrao ga je čovek 
brzo, bez peteljaka, 
kao što trešnje beru 
iz gradova trgovci. 
 
Drugo je teško bilo 
kao plodovi leta, 
omlatio ga je čovek 
kao što dunje mlate 
prekupci pekmezari. 
 
Treće je tvrdo bilo, 
sa jezgom punom ulja, 
razmrskao ga je čovek 
kao što čobani čine 
s orasima koje kradu. 
 
Ali žena je voćka 
što u proleće svako 
po novo srce rodi 
i čovek omađijan 
u rod taj čudan gleda 
kao u priviđenje.
 
 

U ZIMSKI DAN 
 
Celoga je dana sneg lagano pado 
kao s voćki cvet. 
O, kako večeras, o, kako bih rado 
odletela nekud daleko u svet, 
nekuda daleko kroz cvetove snežne 
kao leptir lak, 
i nekom htela reći reči nežne, 
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak. 
I sutona celog sneg je tiho pado 
umoran i gust. 
Večeras bih nekog ugledala rado; 
ali njega nema. Put je davno pust. 
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće 
snežni pram po pram. 
O, kako je bolno pred noć kada cveće 
pahuljica veje, a ti sediš sam.
 

 
UPOZORENJE 
 
Zemlja ničija 
puna je straha i plača, 
otrovnih vrela puna, 
puna vrtača 
koje silaze do pakla. 
U njoj su pevice slomljena kljuna 
i srnama su zamućene zene, 
ljudi žive srca već iščupana, 
tu ne zarasta nijedna od rana, 
tu već s proleća slana opari trave, 
ni posle kiše tu nema otave. 
 
Oko ponoći kada svi već pospe, 
zemlji se ničijoj privrzaju demoni, 
strahom, sumnjama, misli ljudi truju, 
u srce im se duboko uvlače, 
ubacuju u njega kajanja guju, 
nedolične misli ubacaju. 
Još za života 
ljude u pakao odvode demoni.

 
 
ODAZVALE SU SE SAMO PTICE 
 
Na sav glas sam upomoć zvala, 
odazvale su se samo ptice 
i pojurile mi s grana i s oblaka. 
 
Možda su mislile da sam gugutka 
prolećem rastužena, 
možda im je moj krik ličio 
na pisak laste, 
na uzbunu zeba, 
možda su mislile da sam pevačica 
u jastrebovoj kandži. 
 
Odazvale su se jedino ptice; 
usplahireno kao u gnezdo upaljeno 
uletale su u moja nedra. 
Možda su mislile da mi je srce 
požarom obuzet poletarac.
 

 
JUTARNJA PESMA
 
Južnjak mi pravo sa oblaka jahte 
u sobu banu 
preko dimnjaka, nebodera i betona, 
dotače u meni ožiljke i rane, 
podiže ploče teže i od tona, 
odnese niz polje plahte, 
pokrivače. 
 
Obuze me strava 
ni slutila nisam šta u meni spava, 
kakvi će leptiri izići iz čaura, 
šta počiva ispod ploča zaborava, 
ni koje će prozore otvoriti bura, 
ni koliko potajnih odaja; 
ni slutila nisam kakav je kalauz 
miris sa oblaka 
i iznenadni jutarnji okean sjaja.

 
 
STAZE NIČU I ZATIRU SE
 
Između dva prijatelja 
Kao između dva vrta i dve ulice 
Bila je najpre putanja kratka, 
Od dve-tri možda podlanice. 
 
Prvo su prijatelji mogli i šaptati, 
A čuli su se i pozdravljali rukom, 
Ali staza je stala rasti zatim 
I zatrpavati se listom i šljunkom. 
 
Vremenom je postala duga kao reka, 
Nisu se prijatelji mogli dovikati, 
Nisu čuli svojim rečima odjeka, 
Nisu se mogli izbliza pogledati. 
 
Zatim je staza iščezla kao duga, 
Ni da je postojala ne bi se reklo. 
Kao da je obmana šumom protekla, 
Ostala je za njom tek prigušena tuga.
 
 
 
GRADSKI LJUBAVNICI 
 
Stalo je dvoje ljubavnika željno zelenila 
kraj gvozdenih oko vrta ograda, 
gleda, po busenju niče trava mlada, 
kuća se u procvetalo granje skrila. 
 
Pluća punih prašine iz akata 
i pomrčine memljivih hodnika, 
željno zelenila dvoje ljubavnika 
tuđeg vrta je odškrinulo vrata. 
 
Udisalo je dah zemlje i smole 
žudno kao prosjaci miris jela 
i oči svikle na hartije i zidove gole 
milovale su voćki drveta bela. 
 
Progovori devojka, mirisom opijena: 
"Volela bih da mi kraj zagrljaja miriše trava 
i niču klice iz toplog semenja; 
volela bih da kuća gde decu rodim 
do kraja života posle se ne menja; 
 
da imadnemo svoje ognjište i vrt mali 
i da nas sunce dok se ljubimo gleda, 
na našem krovu da se rađa i seda; 
umorne da nas miris zemlje gali." 
 
I reče mladić, obgrlivši je oko ramena: 
"Tvoja je ucvetala višnja i smreka, 
tvoja je zemlja puna semena, 
i trava meka. 
 
Tvoja je svaka stabljika malena; 
otkako te znam, sve bilje u svetu 
za tebe sam, čini mi se, ja sadio; 
tvoja je svaka kuća u zelenilu skrivena; 
otkad te znam, čini mi se, sve sam ih ja 
za tebe gradio. 
 
Pa kraj svih baštenskih zastajući vrata 
žudno udisahu slast osunčanog zraka 
dvoje ljubavnika željno proletnjeg zlata, 
i nestade ih u senkama tuđih vrtova i voćnjaka.
 

 
UCVETALE MISLI 
 
Nisam znala do današnjeg dana 
da i misli postati mogu 
cvetali voćnjaci. 
 
U mozgu mi je cela trešnje grana 
puna polenova zlata, 
vijuzi svakoj sa vrška i račava 
izbijaju cvasti. 
 
Možeš li jutros biti pčela plava, 
možeš li biti koji od insekata 
što cvetovima javlja začeće. 
 
Možeš li jutros rečcu ne izreći 
koju katkad kaza, 
što slama granu spremnu da procveta 
i nabujale sokove preseca? 
 
Možeš li u moje ne banuti misli 
sa surovošću iznenadna mraza?

 
 
PRAUZROK 
 
Jednom, možda u detinjstvu, 
neko mi je čitao nešto 
ili pričao u suton, 
a mogla sam biti i mlađa, 
možda tek začeta; 
ali sad ta uspomena mutna 
mislima mojim luta, 
kao reč nerazgovetna, 
kao bezuzročna seta 
ili pramen sjaja 
ili melodija 
koja me se takla, 
ali ne pamtim kakva. 
 
I sve sad što mi se u mislima rađa 
možda je nesvesna krađa 
te nerazgovetne lepote 
koju mi zaborav krije, 
tog nagoveštaja blaga 
za kojim tragam.

 
 
MOGILE VREMENA 
 
Ne moramo umreti da se rastanemo. 
Vreme kao zemlja 
rastavi i otuđi. 
Ne mora nas zemlja progutati, 
kao živi pesak vreme nas uguši. 
Dani svojim krilima labuđim, 
noći svojim olujama tamnim 
naveju humke na duši. 
 
Ne mora nas zemlja zasuti. 
Zasipaju nas usevi vremena 
i bestelesna težina njina. 
Već posle tisuću, ili sto, ili pedeset 
noći i jutara 
ponešto u nama zanemi, svisne, 
slomi se, skameni, 
ponešto se ugasi i sruši, 
utone u mrak, u nesvest, 
i pre smrti polako tonemo 
u vremena treset.

 
 
SUDBINA 
 
Sudbina je kada Sunce čim zađe 
opet se istim putem vrati. 
Sudbina kada na tek zalečene rane 
padne vruć pepeo ili ljuta slana. 
Sudbina je kad čije leto 
pozastane i pričeka 
da ga stigne nečije proleće. 
Sudbina je kada ste se životom kleli 
da nećete nešto počiniti, 
i počinite. 
Sudbina kada cela života ne sanjate 
i najednom vas snađu snovi. 
Sudbina kada ljubav naglo digne 
s nečijeg srca nadgrobnu ploču.



VERUJEM
 
Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu 
i ispovedila se šapatom: 
verujem u proleća ljubavi i njegove bujice, 
verujem u nebesa lepote, 
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona, 
verujem u antene što ih nosim u snovima, 
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje, 
verujem u prizvuke, 
verujem u bolove koji se zorama leče, 
verujem u srca koja može sve raniti, 
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano, 
verujem u radost praštanja, 
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri, 
verujem u nevinost prvih grehova, 
verujem u časovnik što kuca u zemljinom središtu, 
verujem u duhove koji žive u osmesima, 
verujem u vasionu srca koja se bude, 
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda, 
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.
 

 
NEKA OSTANE MUTNO 
 
Neka ostane mutno. 
Ni bogovi nisu hteli da sve znamo 
i oni su želeli da ima tajni, 
da se mučimo i kolebamo, 
kroz sumnje da tragamo, 
da strepimo pred tajnom. 
 
Neka ostane nemo. 
Ni bogovi nisu hteli da sve čujemo, 
sve razumemo. 
Ćute i oni mudri i stari, 
ćuti zemlja, ćute stvari 
kojih se tičemo 
minut za minutom. 
Neka ostane nemo, 
neka ostane mutno.

 
 
PAUK 
 
Htelo bi da zađe, al' se zaplelo 
sunce između oblaka dva. 
Ni vetar, ni uzvik, ni lavež, ni rika. 
Po livadama u dolini, 
ko svila tanka, drhtava zrika 
tišinu tka. 
 
Tada najednom bolno nad poljem 
zadrhta pesma teška od strasti, 
pa pripev: sirov, otegnut vrisak 
što iz jazbina srca se čupa. 
Spazim: na jednom još svetlom bregu 
ljudi i žena šarena grupa, 
gde seno plasti. 
 
Pa noć i zlatan pečat na nebu, 
i blede tačke zvezdanih kola, 
i opet zrika tišinu tka. 
Ali ja kao da i tad čujem 
tešku od strasti i lepu od bola 
pesmu i pripev: ni usklik, ni jauk; 
i vidim između oblaka dva 
gde stoji sunce kao ogroman 
i vatren pauk.
 

 
U KOLU
 
Igra se srpsko kolo 
i krha telo, krha. 
Čini se da radost buja, ide do svoga vrha, 
i svako oko sja; 
ali slutim ja: 
da mnogi radosni nisu. 
 
U mnogom oku tome 
ljubomore su griže; 
i prkos, i mržnja mnoge možda u igru diže, 
i strah od skore smrti 
možda bi mnogi strti 
hteli u strasnoj igri. 
 
Igra se, strasno igra; 
ali ja ipak slutim: 
međ svim tim očima mnogim: plavim, 
crnim i žutim, 
od kojih svako sja, 
svega moguće dva 
srećnog su srca svojina.

 
 
LOV 
 
Ja neću nikad više 
šetati onom gorom 
što na obližnjem vidi se bregu; 
bar ne zorom, 
bar ne po snegu. 
 
Jutros smo se rano sreli, 
dok je spavao moj grad 
i njegovo selo, tamo gde sja 
onaj hrast mlad, 
jedan zec i ja. 
 
Čudesno čisto bilo je svud: 
po snegu ni ptičiji trag; 
svežinom mirisao šume krov 
i vazduh blag, 
pogodan za lov. 
 
U šumi čas tu, čas tamo 
oštro je kevtao pas, 
a poljane bleštale za bokom. 
Jedan me čas 
zgroženim okom 
 
gonjeni pogledao zec 
i ponovo ga nesta; 
negde u šumi pucanj se rasu, 
pa sve presta. 
Osetih da su, 
 
po bolu što me prožma, 
po tišini što se bi 
trenutno provukla kroz beli vrt, 
ljudi i psi 
doneli mu smrt. 
 
Ja neću nikad više 
šetati onom gorom 
što na obližnjem vidi se bregu: 
bar ne zorom, 
bar ne po snegu.



DEVOJAČKA MOLBA 
 
Dopusti, majko, kroz prozor moj 
da se osmehnem na njega. 
 
On peva: kako ga srećom poli 
osmeh moj; 
on peva: da iz dna duše voli 
jedinu mene. 
 
Sa onolike daljine plave 
kako su mogle da se jave 
njegovoj pesmi zvezde jasne? 
 
Dopusti, majko, sa praga mog 
da ga pozdravim rupcem belim. 
 
On peva: da pogled oka mog 
dan mu donosi; 
on peva: pozdravi ruke moje 
njemu su ponosi. 
 
Kako je mogao mesec bled 
noć da pretvori u prostran dan, 
da zaleprša svoj rubac beo, 
nežnošću tkan, 
u pozdrav njemu? 
 
Dopusti, majko, da zoru 
dočekam u vrtu s njim. 
On peva: da zajedno ćemo 
do zvezda se peti; 
da, ako mene ne dadne mu Bog, 
mora umreti. 
 
Kako su mogle tolike ptice 
da toplu svoju ostave goru, 
i u mom vrtu čekaju zoru 
da bi njegovu pesmu čule? 
 
Dopusti, majko!
 
 

PITANJE 
 
U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To
je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i
kraj koje smo šetali. 
 
Da li sam ti tada bila zaista draga? 
 
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha. 
 
Možda ti je i to malo bilo? 
 
U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti,
ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim
mirisom i poljubio mi kosu. 
 
Da li sam ti zaista tada bila draga? 
 
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca. 
 
Možda ti je i to malo bilo? 
 
I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za
jedan dan, za lepi, setni septembarski dan. 
 
A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još
stotinu; ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce. 
 
Da li ti je ono dosta, dragi?
 
 
 
KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO 
 
Ko hoće da doživi čudo 
mora imati srce nevino 
kao mleko, 
ne sme biti uobraženko 
jer takvu stvoru 
doživeti čudo je teško. 
Ko hoće detinju radost da nađe 
mora umeti da oprosti 
onom ko mu podmeće klopke i zamke, 
i one će se pretvoriti 
u kočije i lađe 
i u sanke. 
Ko hoće da doživi čudo 
mora se radovati kao laste, 
mora mu biti dato 
da može i zaplakati obilato 
i kad do dečaka već odraste. 
Ko hoće da doživi čuda 
mora verovati da ona postoje 
u svetu svuda, 
da pokraj zvezda što ih vidimo 
i nevidljive zvezde se roje. 
Mora verovati međ' glasovima 
koji dopiru do našeg uha 
u tiho veče 
da ih još isto toliko ima, 
da i pesma za koju nemamo sluha, 
svaki čas ukraj nas proteče. 
Ko hoće da doživi čudo 
ne sme zgaziti na stazi mrava, 
ne sme kamenom ptice da tuče, 
jer od dvoraca gde čudo spava, 
ta nežna bića čuvaju ključe
 
 
 
NAD KNJIGOM BAJKI 
 
Dečače, priznajem ti, ni za mene nema 
u svetu stvari ni mrtve ni neme, 
kamenje hoda i pevaju trave; 
sve stvari su u svetu žive, i goleme, 
sve govore i imaju ljudske oči prave. 
I meni svet se čini pun stvorenja, 
pun stvorenja o kojima govore priče. 
I ja, u pravdu imam poverenja 
i volim onog koji je proriče. 
I ja verujem pobediti mora 
dobro što krete sa zlim da se tuče. 
Pobediće dobri, nema razgovora, 
ne mora imati ni prut čudotvorni, 
ni čizme krilate, niti zlatne ključe. 
Kad dobri samo stigne u carstvo mraka, 
sve će početi tamo da se sija, 
izleteće ptice svud iz krletaka. 
Carstva mraka nestaće svakako, 
oduvek sam verovala i ja. 
Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno: 
dobri će stići na vreme, kako ne bi, 
i oslobodiće tri sužnja nejaka. 
Kad svi pomisle: pobedi car mraka, 
smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi. 
Za ljubav tebi neće biti skoro 
nigde u svetu čoveka opaka, 
ni zloga dela gdegod započeta. 
Za ljubav tebi biće srećna svaka 
zemlja, odavde - pa do kraja sveta.
 
 
 
NA ODMORIŠTU
 
 
III 
 
Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrašća. 
 
Bili smo ponornica, i kao strast ronili kroz dušu zemlje. 
 
Sada smo tiha dolinska reka. Na našem dnu leže šareni šljunci, cvetovi i lišće koje smo sa obala života poneli. 
 
U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mračni zagrljaj, na zemlji ćemo ostaviti šareni šljunak, cvetove i lišće — sve što smo sa obala života poneli.
 
 
IV 
 
Krupno korača po dalekim svetlim bregovima senka oblaka. 
 
Leži na livadi raširenih ruku spokojna senka bresta. 
 
Paučinaste seni pospalih cvetova nišu se kao umorni leptiri. 
 
I tužno drhće senka moje ruke, pružene suncu. 
 
A kada noć, kao ravnodušna prašina, padne po svemu, niko neće znati: da li su se udavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i čoveka. 
 
I ja se pitam: priča li to nama neko svakoga sutona o nečemu što će neizbežno doći?
 
 

 
Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč. 
 
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir. 
 
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret. 
 
Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći sve što mi se zbog tebe dogodilo. 
 
I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći — kada budeš jednom otišao.
 
 
VI 
 
Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život kratak i nije veseo. 
 
Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijem ima suza. 
 
Govori tiho. U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju: da je ljubav u srcu nečijem tužna. 
 
Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude
 
 
VII 
 
Putovali smo skoro polovinu dana. 
 
Išli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dušom iznova smo počinjali. 
 
O, ko bi nam opet u dušu znao zasaditi krin, pa da na početku ne pomislimo sa gorčinom: kako negde čeka kraj; pa da na kraju ne pomislimo sa gorkom mirnoćom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.
 
 
VIII 
 
Sve mislim šta li će doći posle ove bure. 
 
Da li ću, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamen sebi o grlo obesiti život. 
 
Ili ću zaneta, raširenih ruku, vihoriti zemljom, tražeći polomljena krila snova da uzletim onome čega nema.
 
 
IX 
 
I kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali pođem ulicom, gledaju me tužno starci: opominjem ih možda pogledom na umrlu im kćer. I rastužim se ja kad sretnem čije ruke blagi pokret: setim se moga oca već davno zaboravljenih milovanja. 
 
I kada bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali viđam žene, po sto puta umiru nad životom tek rođene dece; i kod kuće sve bujnija nežnost moje majke boli me: ona sluti, doći će dan kada nas ostaviti mora. 
 
I kada nam bar duša slučajnih saputnika naših ne bi bila daleka. Ali prolazimo tuđini jedno drugom mi što smo slučajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a duša bilja bliža nam je od duše onih sa kojima smo zajedno plakali.
 
 

 
Posle mnogo ili malo dana pospaćemo svi redom. Zaboravićemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce. 
 
U mene se vraća moja duša iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemlji provuče istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost. 
 
Ali pošto nikog nema da me čuje, znam, usniću da mi je petnaest godina i da me boli nešto u srcu, a ne znam dobro šta.
« Zadnja izmjena: 02 Siječanj 2009, 02:53:29 prijepodne glonga »

Offline SpiDom

  • Moderator
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 2.034
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #3 : 03 Siječanj 2009, 14:24:44 poslijepodne »
Kaj će ova Darker(M)ica u Svjetlicama???
Ta mi nismo gospodari vaše vjere, nego suradnici vaše radosti. (2 Kor 1,24)

Offline glonga

  • Forumska Al-tipkovnica
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 9.011
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #4 : 03 Siječanj 2009, 17:23:47 poslijepodne »
Kaj će ova Darker(M)ica u Svjetlicama???

Poštovana moderatorice Spidom,

EDIT: Tražim pomilovanje za ovu temu.
:)
« Zadnja izmjena: 04 Siječanj 2009, 14:36:36 poslijepodne glonga »

Offline SpiDom

  • Moderator
  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 2.034
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #5 : 05 Siječanj 2009, 12:30:11 poslijepodne »
Poštovana moderatorice Spidom,

EDIT: Tražim pomilovanje za ovu temu.
:)

Nisam brisala i nikada ne ću brisati otvorene teme pjesnika strane književnosti. :)
"Pjesnici su čuđenje u svijetu" i tko se hoće čuditi ili ne će, na volju mu.

Dragi Glonga, svaki tvoj upis na forumu uvijek me pomalo fascinira, i raduje me kad se javiš u Krijesnicama.
Osjećam da imaš još puno toga reći u ovom podforumu.
Zato, ne treba ti pomilovanje ili možda ipak treba - pomilosrđenje ...  :)
Ta mi nismo gospodari vaše vjere, nego suradnici vaše radosti. (2 Kor 1,24)

Offline vpavic

  • Ne može bez foruma i obrnuto...
  • Postova: 365
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #6 : 13 Siječanj 2009, 13:18:38 poslijepodne »
Mora se prizna, lepe je pesme, Desa, umela da peva ;D

Offline andjeo gabriel

  • Ne može bez foruma i obrnuto...
  • Postova: 788
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #7 : 13 Siječanj 2009, 15:28:29 poslijepodne »
Volim sve dobre pjesme
i ne brinem ko ih piše
al u sebi jako ćutim
tko uz mene istinom uzdiše!

Offline Slovak

  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 3.393
  • Bez cezure.
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #8 : 16 Siječanj 2009, 00:29:11 prijepodne »
Bio sam na pajrat beju
i skinuo program.
Abi fajn rider on se zove
daunlodiro sam ga bez love.
Skenirao sam tada kiša
nije dobro, ali pjesma je.
U atačmentu, nekoloristički kao profesor što bi,
prenosim vam pjesmu, danilovu,
jer poezije meni fali, vidite...

[privitak je izbrisao admin]
Dosta parola.

Offline belevarac

  • Moderator
  • Sve zna, sve čita, svugdje piše...
  • Postova: 1.772
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #9 : 17 Siječanj 2009, 00:19:26 prijepodne »
Ovdi se ne zna gdi zavrshava Kish, gdi li pocsinje FineReader. Tko zna, mozsda je ovo bolje nego Kishev izvornik.

(Koristan savit: nema vajde od FR-a, ako tjesh kroza nj samo propustiti; triba svaki znak priegledati, a one koje sami FR oznacsi, da i ne govorim.)
Znameniti grad na obali, Olisippo [Lisabon], csuven zbog svojih kobila koje zatrudne pomochu zapadnog vitra (Plinije Stariji)

Offline Slovak

  • Gožđeno pero foruma
  • ***
  • Postova: 3.393
  • Bez cezure.
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovori #10 : 17 Siječanj 2009, 12:53:30 poslijepodne »
prije kiša, skenirao sam pravilan hrvatski tekst, vjerovao nisam, ali prebacio ga je u word bez 1 greške. Očito je malko zakazao sken jer je kišova knjiga debela, a i pjesnička ekavica nije ga oduševila. Za tehničku podršku u prijepisu, meni se čini kako može biti ponekad gotovo idealan.
Dosta parola.